Di Luna u Skloništu

Sinoć kad sam se vraćao sa brda, tek što nisam stigao kući, svratim da vidim kakav je to “ivent” na koji sam “invajtovan” dan ranije. Shvatim da se tu odmah, tek što mi nije pod prozorom, otvara klub Skloinište i da je na otvaranju Di Luna uživo. Jedna tipična situacija kada “da, naravno” preduhitri svako pitanje.

Sklonište je, a kako bi drugačije bilo, dole niz dupli niz stepenica i vrelo je i vreli bluz trešti i sva su lica nasmejana, a ima i poznatih i svetla jedva kao da ima. Divna prilika da na “tenkiću” nasviram ISO do kraja i možda i bude neki snimak …

.

.

.

.

.

Porodična fotografija

Kad se kaže “Porodična fotografija”, meni prvo na pamet padnu debeli albumi sa brižno aranžiranim fotografijama nekih važnih ili bar interesantnih momenata života neke porodice. I ja imam jedan takav i to onaj baš star, veliki sa kartonskim stranicama na koji se lepe oni trouglići, pa se u njih umeću ivice fotografija. Ima i onih novijih sa stranicama sa džepovima dimenzija fotki, a ima i što su im strane sa samolepljivim folijama, Ti često imaju i neke fensi šarene korice.

Kad se pogleda sa strane, prosta, mala, lična, prijateljska, porodična fotografija je stara skoro koliko i fotografija koja je nadrasla eksperimentisanje i postala primena. Snimaka je u početku bilo manje, štedeo se film, aparat se ređe potezao, samo kad je bilo nešto važno da se zabeleži, mislim nešto ili neko ili oba. Sa druge strane, češće se dešavalo da se ti mali kučni snimci u nekom opštem proseku snimaju daleko manje priomišljeno i pažnjivo u odnosu na to koliko ih je. Ljudima je nekako uvek bilo važnije da se taj baš taj momenat tih baš tih ljudi zabeleži, pa makarkako se  zabeležio. To je priča iz koje se meže brusiti ozbiljna validna teorija o emotivnoj vrednosti fotografije. Bilo je i izuzetaka, naravno.

Baš toj maloj ličnoj, porodičnoj fotografiji je posvećena nova, sinoć otvorena izložba koju su nam BelgradeRaw priredili u ArtGetu.

.

.

Izložbu Porodična fotografija čini (ako sam dobro zapamtio) pet malih zasebnih postavki kroz koje autori na svoj način pričaju priče iz privatnih kolekcija. Dve stvari mi se kod ove izložbe posebno sviđaju. Prvo, uspeli su da pokažu koliko porodična fotografija može biti dobra kada nastaje u krugu fotografski i vizuelno pismenih. Takođe, pokazali su kako i neke jednostavne i proste fotografije mogu biti umešno složene u priču i predstavu.

Svratite u narednih desetak dana ako ste u centru.

Letnji kamp crno-bele fotografije, Banatski Monoštor, jul 2013.

Kad se podvuče, ova digitalna tehnika je u stvari super. Sve je lakše ili brže ili oba. Snima se sa daleko manje ograničenja, pogotovo kvantitet nije ograničen. Fotografije su odmah gotove, odmah mogu da se vide na displeju aparata. Nema cimanja u laboratoriji, nema pucanja para na filmove, hemiju i papire. Obrada je brža, i jednostavnija i sa daleko više mogućnosti i opcija i sve se može i na kolorima, a ne samo na crno-belim fotkama. Čak i fotomontaže, ako se ume, umeju da izgledaju potpuno realno, a ne kao sklepani kolaži.  Divota.

Pa … da li je zaista?

Jeste, naravno, ali postoje delovi istorije fotografskih procesa kroz koje je važno proći, makar da bi se obogatilo iskustvo. Govorim o fotografiji koja se danas zove analogna, iako meni taj izraz baš i nije najpogodniji. Ja volim da je zovem filmaška.

Danas je jako malo fotografa koji još uvek rade na filmu, mnogi su ga napustili iz čisto praktičnih razloga. Sa druge strane rađaju se neke nove generacije fotografa koje za film znaju samo iz priče.

A vi? Kada ste vi poslednji put samostalno razvili neki crno-beli film i napravili kontakt kopije. Možda i niste nikada. U svakom slučaju, evo prilike da se malo podsetite ili eventualno naučite kako se to radi.

 

U organizaciji Foto Saveza Srbije, Foto kino i video kluba “Rada Krstić” Sombor i Beograd Foto, u Bačkom Monoštoru, ove godine se početkom jula održava letnji kamp crno-bele fotografije. Sve osnovne informacije i načine prijavljivanja možete pročitati OVDE (PDF dokument). Jeste, nije džabe i još pada u dane EXIT festivala, ali pogledajte celo obaveštenje detaljno. Ima ohoho rezona da ozbiljno razmislite na koju ćete se stranu uputiti tih dana

Donacija

Lepo je kad možeš da pomogneš. Lepo je i kad zaista i pomogneš, to je čak i lepše. Bar prilika za pomoć ima na pretek. Ovaj put ne pominjem nikakve operacije i transplantacije ni srušene kuće iako i takvih prilika ima mnogo. Ovaj put pominjem kampanju kakva se do sada ovde nije dešavala.

Za slučaj da ne znate, ovde par puta pominjani Belgrade RAW su dobili veliku priliku. Povereno im je mesto uređivanja programa ArtGet galerije na godinu dana. Sve bi to bilo divno da smo uređena zemlja i da jedna tako prestižna ustanova posvećena fotografiji ima pored entuzijazma urednika i neka sredstva, makar za najosnovnije troškove. Ali nema. Zato su se ljudi usudili da naprave jedan jako hrabar korak i pozovu sve dobre ljude da pomognu koliko mogu.

Sve njihove planove i razloge za ovakav korak možete videti lepo ispisane OVDE. Tu na dnu te strane je i mali formular uplatnice po kojem možete izvršiti uplatu.

Tek da ne bude da sam se raspisao bez razloga, danas sam posle posla svratio do terminala u banci.

.

.

Nije mnogo, ali je ipak nešto. A vi? Možda i vi možete malo da pomognete.

… i bi #Tvitomanija …

Kao što sam najavio da ću ići, bio sam na Tvitomaniji i koliko god blesavo zvuči nedelju dana po povratku, još me drži kez na licu. Kako i ne bi. Fina lokacija, dobra hrana, divni ljudi, mnogo interesantnih priča na zadate, a još više na slobodne teme. Neveštom oku je to sve sa strane možda izgledalo kao veselo zezanje, ali kad su u pitanju ovakva dešavanja, važi ono drevno pravilo: Ako to što radite nije bar na momente i dobro zezanje, nešto radite pogrešno.

Da, naravno da je bilo i dobro zezanje, ali istovremeno i jako korisno za sve koji su odvojili neko vreme da obiđu neka interesantna predavanja ili radionice, a i toga ne bilo da se bira.

Za slučaj da ste birali da svratite i na foto radionice/pričaonice, nadam se da ste uživali i da vam se svidela moja kratka priča o nekim glavnim i sporednim stvarčicama vezanim za Instagram i fotografisanje mobilnim telefonom.

Šta još reći do najiskrenije hvala svima koji su se potrudili da se ovako nešto desi. Ne znam koja je sledeća “štagodmanija” ni kada će biti, ali da idem i ja, to znam. Pouzdano

Dosta priče, evo fotki:

.

Prvo malo neke „džepne” …

.

.

Foto ekipa …

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Maja – moja ekipa

.

.

.

.

.

Ostala ekipa … mislim, delić ostale ekipe …

.

.

.

.

.

.

.

.

Hotel i okolina …

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

… i za kraj … doviđenja …

.

.

… do sledeće „štagodmanije” …

.

Interesantno veče u Legatu

Iako nisam baš tako planirao, sinoć sam ipak prešao pola grada i otišao do Legatra Čolaković na novo veče u organizaciji Centra za fotografiju. Tamo me dočekalo interesantno iznenađenje u dva poluvremena.

Prvo se mlađani Robert Uzon predstavio kroz nekoliko svojih serija fotografija. Meni je posebno interesantna bio serijal auto portreta nastao u krajnje neobičnim okolnostima. On je putovao po gradovima Srbije i noću radio autoportrete na raznim napuštenim ili zabačenim mestima, bez ikakvih planova unapred. Takva serija je imala i neke manje prijatne momente, uključujući i jedno hapšenje i zaplenu filma, ali kad se podvuče, uspešno sklopljena priča.

.

.

Nakon Roberta, sledila je priča Biljane Marinković koja je predstavila svoju malu kolekciju starih erotskih fotografija, sakupljanih s kraja i konca, ali uglavnom kupovanih na Kalenić pijaci, i to od njene imenjakinje koja je imala povremeno neke interesantne primerke, međi kojima je bilo i radova poznatijih autora. Sličan metod sam već pominjao u opisu predavanja „Mala istorija foto nagona“ Vlade Perića.

.

.

I nakon svega, priča se nastavila za kafanskim stolom uz piće i razne teme, a saznao sam i ko su mi sve od skoro nove komšije. Sve u svemu, sasvim prijatno veče.

.

Tvitomanija

E, da. Tvitomanija:

.

.

Jeste, priznajem, Blogomanija mi se svidela, pa sam na vreme bezecovao slobodne dane i za drugu nedelju maja, za Tvitomaniju.

Priča o Tviteru je pomalo čudna. Sama sažetost kroz koju Tviter živi, indukovala je interesantnu pojavu da je Tviter postao nešto kao info centar OnLine života na kome se sve objavljuje. Ko god nešto negde uradi, napiše, nakači, linkuje, vidi, kupi, oglasi ili već šta god, to se kao po pravilu tvitne. Pored toga sve to je začinjeno raznim izjavama, komentarima, pozivima, prozivanjima, aforizmima, haiku filozofijama i naravno da sve to nije sve, nego ima još i to još mnogo.

Ima ona priča nas matorih da smo mi kad smo bili mali imali apsolutno najfenomenalniju društvenu mrežu koja se zvala “napolju”.  E, pa odmah da vam kažem da to nije bio vic i to je verovatno razlog što je taj neki veliki “buuum” internet društvenih mreža je kod mene matorog indukovao neki čudan poriv da se preskoči ta TFT barijera koja nas spaja na daljinu, ali na blizu jeste barijera. Ja sam od onih što se radujemo druženju i uživo sretanju i upoznavanju nekih sa kojima smo već frendovani, ali nikako da se sretnemo da se sprijateljimo kao ljudi.

Bonus karma poeni u ovoj priči je što je ono “napolju” s početka prošlog pasusa more! O, da, more

Osim što tamo putujemo da malo tamo budemo, ja sam i učesnik. Kao što znate, bitan deo cele OnLine priče je i fotografija, o čemu će se pričati na samom početku, prvi dan pre podne, a Marina, Ivana,  Mario, Vladan, Nebojša i ja se već spremamo.

Vidimo se na Tvitomaniji

Gips i senke

Snimljeno u galeriji Jevrejskog istorijskog muzeja u pauzama Putospektive br.2.

.

.

.

.

.

Postrojeni projektori i preklopljena platna

Prvo mi je bilo malo čudno da vidim onoliki prostor Salona Muzeja savremene umetnosti sveden na sitan prostor do izloga. Na zidu pravo je bio veliki svetli ram sa mnogo sitnih sličica. Sa strane mali prolaz dalje u galeriju u mrak. Iz mraka dopire neki čudan zvuk, kao poznat, samo brojniji. Da, brojniji. Pet komada velikih „karusel” slajd projektora, štekću zajedno, postrojeni, uključeni, vreli, puni. U stvari skoro puni. Tu i tamo ponegde im u onim dobošima fali po neki slajd, pa tada na platno pucaju samo blještavo belo.

.

.

Sećate se sjlajdova? Malih uramljenih sličica što se gledaju dignute ka svetlu, pa tek tada vidite da li su uhvaćene dobro ili naopako ili su možda i obrnuto. Projektori su tek bili posebna priča, slike uvek nekako krive, ali u su ko vrata velike na praznim zidovima zamračenih soba uvek bile posebno drugačije od svih drugih.

.

.

Izložba Vesne Pavlović Ogledi u slikama nije izložba kakvu očekujemo da vidimo kada odemo da pogledamo neku izložbu. OK, jedan deo jesu veliki fino osvetljeni printovi i još neki eksperimentalni polaroidi, ali sve to manje više dođe kao prateći deo programa. Glavni deo izložbe koja je više nešto kao instalacija, čine odabrani slajdovi sa 20 godina stihijski snimane gomile turističkih snimaka jedne američke porodice. Ti se slajdovi istovremeno projektoju na tesno zbijena i mestimično preklopljena platna na kojima se slajd po slajd smenjuju i prepleću momenti i prizori. I tako u nedogled, nikad dvaput ista kombinacija.

Iskreni savet, nađite u narednih mesec dana vremena pa svratrite dole do tog salona što gleda na Kališ i pogledate ovu izložbu. Ovakve stvari se ne vide ovde često.

.

Putospektiva prva

Najavljena tiho, desila se glasno u petak uveče.

Putospektiva je zamišljena kao okupljanje ljubitelja putovanja. U opuštenoj atmosferi uz prikazivanje fotografija i video klipova, ponekad i uz neke zvučne efekte, učesnici gostima prepričavaju svoja iskustva sa putovanja. Po nekoj suštini malo podseća na Periskop i to organizatori i ne kriju. Razlika je što tema nisu same fotografije kao takve, već utisci i iskustva sa putovanja.

.

.

Na ovoj, prvoj, uživali smo u prizorima i pričama iz Nju Jorka, saznali smo zašto treba baciti patike u kojima ste posetili Černobilj, shvatili suštinu razlike pogona na 2 i 4 točka kada putujete Afrikom. Poslednja priča večeri je bila u stvari dve priče, prvo smo videli kako izgleda novogodišnja žurka u vozu za Skoplje, a onda smo videli zašto se vesela ekipa sve vreme smejala kad je stigla tamo.

Vidimo se na sledećoj

.