Guy Pearce i fotografgsko pamćenje

.

Kakav ringišpil od filma.

Za slučaj da u svom ovom internet mnoštvu naletite na neku listu 10-ak najboljih trilera svih vremena, a Memento, Kristofera Nolana nije među nabrojanima, tu listu slobodno možete smatrati ograničeno pouzdanom. Možda preterujem, ali ja bih to tako uradio.

O temi i priči ću samo kratko, pošto bi opširniji opis pokvario utisak. Glavni lik priče, Lenard Šelbi (Leonard Shelby, glumi ga savršeno odabran Guy Pearce) je čovek sa ozbiljnim problemom. Nakon povrede gubi mogućnost pamćenja, a pošto u pitanju nije emo-drama, već triler, on je takav u osvetničkoj misiji traganja za ubicom svoje žene.

Posebna draž ovog filma je napeta priča, kroz kratke delove ispričana ispreturano, pa se gledalac sve vreme nalazi u napetom prisećanju viđenog i spajanju delova priče. Na neki čudan način svaki gledalac postaje po malo neki mali Lenard Šelbi dok je originalni istoimeni glavni lik u filmu zatočen u svemu što od ranije zna i rekonstruiše pamćenje zapisivanjem, tetovažama i fotografskim pamćenjem marke Polaroid.

.

.

Da budem precizniji, Lenard u filmu bahato koristi  Polaroid 690 Instant SLR, jedno baš interesantno parče istorije foto tehnike. U pitanju je model sa vrha serije sklopivih SLR modela koja je započeta čuvenim modelom SX-70, legendarni koncept sa jednom kasetom u kojoj su neeksponirani papiri (10-ak komada) bili spakovani zajedno sa posebno dizajniranom pljosnatom baterijom koja je pokretala sve mehanizme aparata uključujući i motor koji je izbacivao snimljeni papir nakon ekspozicije.

Model 690 kao profesionalna verzija je bio dodatno obdaren (preporučeno stalno uključenim) flešom i jednim gotovo magičnim sonarnim autofokusom koji i za današnje standarde ima odlične rezultate. Interesantna osobina tog sistema je da se u procesu fokusiranja ne oslanja na vidljivo svetlo, već više liči na radar, pa može bez problema da fokusira glatku jednobojnu površinu, čak i slabo osvetljenu, što je za većinu današnjih fotoaparata bukvalno nemoguća misija. Na sve to, ovaj aparat u sklopljernom stanju bez problema staje u veći džep jakne ili na rame ispod sakoa. Uostalom, pogledajte i sami:

(klip je deo interesantne galerije E-bay prodavca)

.

A obavezno, ali stvarno obavezno pogledajte i film Memento. Najiskrenija preporuka!

.

Helen Mirren, Julie Walters i drugarice na golišavom kalendaru

.

Kao što sigurno već znate, kalendari sa golišavim cicama uopšte nisu nov pronalazak, čak na protiv. Skoro ceo vek je prošao od kako je razvoj štamparskih tehnika darovitim ilustratorima dao priliku da se razmašu i odupirući se navodno krutim moralnim normama stvore nešto što je kasnije postalo poznato pod imenom „Pin-Up”. Fotografija je tom fenomenu dodala posebnu draž neke nove kvazi realnosti činjenicom da sama slika više nije bila umetnička interpretacija. Onda se komercijala javila za reč i  tamo gde je vladao odmereni kič u obliku estetike bez umetničkih ambicija, zagospodario je vulgarni šund inspirisan niskim strastima. Kamiondžije i vojnici se naravno nisu bunili.

Međutim, pojavila se i ekipa koja je na taj oblik izražavanja gledala sa drugačijim ambicijama. Najdalje na tu stranu je otišao čuveni Pirelli Calendar. Već godinama je stvar prestiža među umetnicima da budu deo tima koji radi na novom izdanju, na primer najnoviji Pirelli Calendar za 2011. je radio čuveni Karl Lagerfeld.

Verovatno najveselija filmska priča kojoj je deo teme i fotografija je priča o nastajanju baš jednog takvog,  razgolićenog, ali paradoksalno drugačijeg kalendara, a dodatni paradoks je što ova vesela priča počinje tragedijom. Priča filma Calendar Girls je smeštena u mali miran britanski gradić gde se se svako na svoj način, sa manje ili više uspeha snalazi protiv dosade. Kris i Eni, dugogodišnje najbolje drugarice, su se u toj borbi prilično izveštile, ali nad njihovo veselje se sakupljaju oblaci kada Eni saznaje da njen muž Džon boluje od retkog i veoma ozbiljnog oblika leukemije i uskoro i umire. U nameri da na neki način urade nešto u njegovu čast, Eni i Kris odlučuju da sakupe pare za novu sofu u čekaonici lokalne bolnice,  pošto su staru upamtile po neudobnosti. Pada im na pamet krajnje ćaknuta ideja o kalendaru za koji će pozirati diskretno razgolićene i tu počinje njihova avantura okupljanja svojih, takođe (bar) sredovečnih prijateljica, nalaženja forografa, poziranja i izrade kalendara, iznenadnog uspeha i sitnih drama koje uspeh uvek nekako dovuče kao svoj prtljag.

Pored zaista interesantnih primera koliko fotografija, iako akt, ume da ne pokaže, ovaj film je i jako interesantan primer kako Hollywood-Disneyland kombinacija ume da snimi film sa toliko dobrim britanskim šmekom, samo kad hoće, ali to nije sve. Možda najinteresantnija strana ove priče je da je u stvari istinita.

.

Naslovna strana originalnog kalendara iz 1999.

.

Ove hrabre dame su to zaista uradile i tim kalendarom sakupile daleko više novca nego što su u početku planirale, prema nekim procenama ova akcija je britanskoj dobrotvornoj organizaciji Leukaemia & Lymphoma Research donela više od 3 miliona funti. Takođe, pored ovog filma inspirisale su i redovna godišnja izdanja, ali i neverovatno uspešnu pozorišnu predstavu.

.

Nicole Kidman kao Diane Arbus

.
Diana Arbus? Jel beše ona snimila onog klinca sa bombom? A, pa čuo sam za nju. Skroz čudna …

.

Child with a toy hand grenade in Central Park, N.Y.C. / Diane Arbus, 1962.

.

Za one sa mršavijim poznavanjem istorije fotografije, Diana Arbus je bila supruga i asistent uspešnog komercijalnog fotografa koja je odlučila da se oda dekadenciji i umesto nasmejanih domaćica u boji fotografiše nudiste i cirkuske nakaze u ambijentu. Čudan izbor koji joj je neminovno uskratio anonimnost (koja joj je u startu sledovala), ali istoriji fotografije dodala pomalo šokantno i prilično interesantno poglavlje.

Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus je čudna priča koja pokušava romansirano da ispriča zašto se to sve tako desilo, ali svako ko je nekako uspeo da ono „Imaginaru” u imenu filma shvati nedovoljno bukvalno će se malo ili malo više  razočarati. Ne zato što je film loš, nego zato što to ime obećava previše. Za razliku od mog prošlog opisa filma, u kome je pod izmišljenim imenom prilično verno prikazan jedan stvarni fotograf, u ovom filmu je par likova sa imenima stvarnih ljudi poređano u priču koja sa njima nema dovoljno sličnosti.

Dianu na početku filma vidimo kao uzornu, perfekcionizmu doslednu domaćicu, suprugu i majku, ima muža uspešnog fotografa i zajedno rade za njene roditelje koji se bave finom luksuznom krznenom odećom.  Vidi se tu kao nešto da su joj ambicije roditelja natovarile neke sitne traume, ali se ona i dalje ozbiljno trudi da ostvari sva očekivanja. Zaplet počinje kada se u zgradu gde oni žive i rade doseli Lionel, misteriozni komšija koji pati od ekstremnog oblika hipertrihoze (preterana dlakavost) i mnogo je mudar. Diana se u njega iznenada zaljubljuje i na zaprepašćenje svoje svakodnevne okoline (a pomalo i same sebe) prestaje da bude sve što je bila na početku ovog pasusa. Validna priča za film, ali mi se ne sviđa što ovaj film pretenciozno pokušava da se nakači na poznato ime pozajmljujući selektivno insertiće koji se uklapaju u drugačiju priču. Dianin brak sa Alanom jeste propao, ali pre svega kao posledica njene nesposobnosti da trajno živi u nametnutom porodično-poslovnom kalupu, a ne zbog afere i prljube koja priču srozava na romansu sa ne baš veselim krajem zbog čega je ona prezupčila u glavi i totalno se otrgla. Jednostavno, malo gorči to što se jedan rano (još u mladosti) razvijen drugačiji senzibilitet prepriča kao iznenadni promiskuitet.

Sa druge strane, ako uspete na kratko da zanemarite (ili jednostavno ne znate) to da glavni lik ima prepoznatljivo ime, ovaj film će vam se možda i svideti. Mistična atmosfera je odrađena na nivou, glumačka ekipa je sasvim pristojno odabrana bez mnogo kompromisa po pitanju likova sa poremećajima i deformitetima. Prijatno iznenađenje su maska i kostim za lik  Lajnela Svinija koga bez mnogo iznenađenja po pitanju „vidi me što sam šmeker” stila glumi Robert Downey Jr.

Ostaje ipak pitanje zašto tako dobar izbor Nikol Kidmen u glavnoj ulozi nije iskorišćen da se snimi neka iole ozbiljna priča o životu Diane Arbus. O, da, to bi sigurno bilo interesantnije.

.

Joe Pesci kao Weegee

Nekako kao slučajno, u poslednje vreme sve češće odgledam neki film koji ima fotografiju makar kao neki deo teme. Ne mislim tu na opšte poznate priče kao što su Blowup ili Cidade de Deus koji u već toliko puta pogledani i prepričani. Samo mi je drago kada naletim na film sa takvim šmekom teme. Naravno, svačega sam se nagledao i u takvoj nekoj priči je do mene došao The Public Eye sa sve blagim čuđenjem kako nisam već čuo za taj film, a stvarno nisam.

Film The Public Eye je nešto kao drama smeštena u okruženje u kojem bi se iz Holivuda najpre očekivala priča o nekom privatnom detektivu što nosi šešir i veliki je šmeker, ali ovaj put nije to. Glavni lik je fotograf po imenu Leon Bernstein, alias The Great Bernzini, koji se kroz noći Njujorka četrdesetih snalazi fotografišući scene svačega što je u principu posao policije. Kao slučajno, ali redovno, ume baš tamo gde treba da stigne pre njih. Mislim policajaca, koji ga svi redom znaju kao tipa koji je često tamo gde su oni poslom krenuli stigao pre njih, završio svoj posao i pošto zna sve i svakoga u gradu ume da bude i koristan kao instant informator na licu mesta. On onda te svoje fotografije i brzinski otkucane priče prodaje novinama za honorarčine od po $3.oo (slovima: tri dolara) ili čak i nešto više ako je sreće ruke. I tako svake noći, samo uporno i drčno. Inače, sasvim pristojno ga glumi Joe Pesci.

Već kroz uvodnu špicu se započinje priča kroz prikaz fotografija koje u kadici izranjaju iz beline foto papira i kroz ceo film su u montaži opušteno korišćeni slowmotion crno-beli kontrastni subjektivni kadrovi. Režija, tehnika, gluma, sve je na pristojnom nivou, ali ne i priča filma. Nakon obećavajućeg početka sve počinje polako da se razvodnjava u priču o tome kako glavni lik iznenadno stiče neke skrupule, a inače je do tada živeo bez istih čak i u tragovima. Tu se pominju i neke njegove umetničke aspiracije i knjiga koju kao sprema, ali sve nekako nastavlja do kraja koji je preterano holivudično sladunjav hepiend i to malo kvari utisak o ovom filmu.

Ja ga ipak preporučujem za gledanje, baš zbog glavnog lika koji je prilično dosledno preslikan iz realnosti. Takvih fotografa je tih godina tamo i ne samo tamo bilo gomila, ali jedno ime među njima se izdvojilo i ostalo zapamćeno.

.

Charles Sodokoff i Arthur Webber šeširima skrivaju lica dok sede u "marici" / Arthur Fellig "Weegee" - New York, 1942.

.

Upornost kojom je Arthur Fellig “Weegee” korišćen kao inspiracija za kreiranje lika “Velikog Bernzinija” je zaista vidna. Interesantan detalj u tome je na primer i kopiranje njegove improvizovane kancelarije/fotolaboratorije u velikom gepeku kola: [klik za original] [klik za kopiju]. Tipičan primer sličnosti koja prevazilazi granice sličnosti

Isto kao “Veliki Barzini” i Weegee je sa velikom cigarom u zubima, velikim fotoaparatom u rukama i velikom dozom profesionalne drčnosti jurcao kroz noć u velikim kolima u kojima je nosio sve i svašta i policijski radio. Naravno, nije radio samo to. Pored Njujorka u kojem jeste uspeo da objavi knjigu fotorgafija pod nazivom “Naked City”, živeo je i radio i u Holivudu gde je kao konsultant učestvovao i na filmu “The Naked City”, pa se vratio u Njujork, a postao poznat i po izvitoperenim portretima lica poznatih.

Da li će te odgledati ovaj gore opisani film, to već vidite sami. Ja najiskrenije savetujem da pogledate priču i radove ovog legendarnog fotografa na sledećim linkovima:

Weegee’s World – Life, Death and The Human Drama, strana posvećena izložbi i publikaciji sa njegovim radovima.

New York on Fire, Images from The Gordon Archive, strana sa slabo sortiranom, matorom foto dokumentacijom na temu vatrogasnih aktovnosti u Njujorku. Weege nije jedini autor ovde postavljenig fotografija, nije naznačeno ko su sve autori.

Weegee Photography Collection, kolekcija odabranih radova iz, u gore pomenutom filmu opisanog perioda.

Photography by Weegee (Arthur Fellig) @ Getty Images

.