Leica M Monochrome

.

And Now for Something Completely Different …

Jednostavno ne znam kako bih drugačije počeo. O digitalnom fotoaparadu sa čisto crno-belim senzorom se već neko vreme šapuće, ali i glasno priča. Nije bilo lako fotografskom svetu da tek tako lako poveruje (polu)zvaničnim najavama, ali kada su počele da stižu i direktno iz Lajke nivo pažnje je naglo porastao. Kako i ne bi.

.

Flešbek intermeco

Digitalna crno-bela fotografija je jednako paradoksalna kao taj deo fotografije uopšte. Prve fotografije su bile crno-bele, čekanje na razumno kvalitetnu kolor fotogrtafiju se proteglo, ali kada se najzad pojavila masovno, nastavila je svoj život paralelno sa crno-belom fotografijom umesto da je uzgura sa pozornice. Pojavom kvalitetnih filmskih traka kinematografija je brzo prešla sa crno-belih scena na boje, slično se desilo i sa televizijom. Kada se pojavila dovoljno kvalitetna i komercijalno isplativa kolor tehnologija, u relativno kratkom roku su stanice koje su emitovale crno-beli TV program gotovo istrebljeme.

Crno-bela fotografija se nije dala tako lako, čak je i nastavila da napreduje. Fotografska hemija je napredovala, emulzije su napredovale, tehnike snimanja i izrade su napredovale. Čak su se pojavili i crno beli filmovi koji se razvijaju C41 procesom.

Digitalna tehnika je celoj priči dodala i to da se izbor filma pretvorio u obično podešavanje fotoaparata, a napredniji modeli su imali i dodatne opcije simuliranja filtera određenih boja da bi se kvalitetnije uticalo na to kako će se određene boje pretvoriti u određene sive tonove. O mogućnostima obrade i doterivanja na računaru tek može dosta da se priča.

…

Šta je to toliko posebno u ovom fotoaparatu?

Nekoliko stvari, ali pođimo od tehničkih detalja. Način dobijanja fotografije sa senzora u modernim digitalnim fotoaparatima ima dva koraka koji realno nagrizaju kvalitet slike. Pred svakim modernim senzorom prvo postoji Antialiasing filter koji malo zamućuje sliku da bi se ona bolje primila na senzorske piksele sa kolor filterima u legendarnom Bayerovom rasporedu. Pored tog para filtera, digitalna fotografija prolazi kroz komplikovanu demozaiking obradu. Ni jedan od ta dva problematična koraka (filteri i obrada) ne postoji na ovakvom fotoaparatu. Detalji na senzoru su jasnije i preciznije ocrtani, fotografija sa ovakvog senzora je bogatija detaljima i dinamičkim rasponom tonova. Ozbiljno posebna stavka u kvalitetu fotografije.

Na kraju nameće se pitanje da li će i koliko će ova egzotika postati nešto ozbiljno, na primer legenda. Nije Lajka prva napravila ovakav iskorak. Skoro je bilo priče o Ricoh modelu sa crno belim senzorom, davno na početku digitalne priče bila je neka Mavica sa takvim senzorom, ali niko od njih od toga nije razvio zasebnu priču. Možda će ovaj put stvari ići nekim drugačijim redosledom. Videćemo.

.

Da je Instagram fotoaparat, bio bi …

.

Od kako je svoju klijentelu proširio i na Android korisnike i odmah potom se odlično prodao, Instagram je često predmet priče među korisnicima “pametnih” telefona i Facebook-a. Naravno da veliki deo tih priča više spada u domen teorija zavere ili tračeve, ali ima i interesantnih ideja i ovo je tekst o jednoj takvoj.

Antonio De Rosa, (prvi čovek kuće ADR studio) je počeo da mašta na temu kako bi to izgledalo kada bi Instagram bio pravi, potpuno funkcionalan fotoaparat i osmislio hipsterski san. Oblikom se najmanje bavio, sve izgleda gao džinovska ikonica ove popularne aplikacije. Ono po čemu je ovaj koncept najinteresantniji je maštovit izbor opcija koje bi nudio jedan ovakav aparat.  Sam autor to ne navodi, ali pretpostavljam da se u aparatu nalazi kvadratni senzor, ne preterane rezolucije. Zamišljena specifikacija izgleda od prilike ovako:

• 16 GB memorije (mass storage), pretpostavljam i dodatni MicroSD slot.
• Wifi i Bluetooth kao standardne bežične konekcije neophodne jednom (bar jako često, ako ne stalno) OnLine uređaju.
• Veliki displej osetljiv na dodir (u tekstu piše da je proporcija 4:3, na slici je kvadratni).
• Dva objektiva, jedan osnovni za fotografisanje i još jedan pomoćni za 3D efekte i još svašta, šta god to svašta bilo.
• Optički zoom i LED blic.
• Ugrađen minijaturni štampač za momentalno štampanje fotografija na posebno pripremljenim karticama (sa samolepljivom poleđinom).
• Softver koji je nešto kao Instagram+Facebook aplikacija, verovatno i funkcionalan web browser i opcije dodavanja Twitter, Tumblr, WordPress aplikacija i još svašta, šta god to svašta bilo.

Šta drugo reći do bravo za šablon! Ovo izgleda daleko bliže nekoj pravoj evoluciji Polaroid koncepta nego što je onaj Polaroid Android koncept.

Ilustracije (3D modele) i detaljniji tekst pogledajte na sajtu autora.

.

… via PetaPixel …

Android foto aplikacije

.

Već sam pominjao svoj skori ulazak u Android fotografske vode i još uvek sam u nekom eksperimentisanju. Prvi impuls je naravno bio instaliranje skoro svake foto aplikacije na koju sam naleteo, poređenje tih aplikacija sa onom ugrađenom u telefon i često nakon malo probnog igranja brisanje aplikacija koje mi se nisu svidele. Izbor je prilično bogat, ali lista zaista dobrih i upotrebljivih nije predugačka, ovaj put ću izdvojiti neke koje su mi se posebno svidele.

.

.

Camera360

Baš popularna aplikacija, po mom skromnom mišljenju verovatno najbolja besplatna. Po konceptu je nešto kao napredna zamena za osnovne ugrađene aplikacije za kontrolu kamere sa dodatkom velikog broja efekata.

Kroz pomalo natrpan, ali logično organizovan interfejs korisniku se nudi da za svaki pojedini snimak odabere efekat koji će biti primenjen pre snimanja uz lak pregled razlika između originalnog i obrađenog izgleda. Lep potez je i opcija snimanja pored obrađene i fotografije bez primene bilo kog efekta.

Snimanje je lako i fokusiranje na dodirom odabranu tačku u kadru radi sasvim pristojno. Pored toga, u novoj (tek 10-ak dana staroj) verziji sada je moguće kroz sve efekte i filtere provlačiti i ranije snimljene neobrađene fotografije. Opcije podešavanja su brojne, ali kod nekih modela telefona nisu sve dostupne.

Postoji i kao dodatak i opcija da se snimjene fotografije uklapaju u neke već postojeće pripremljene scene, ali pošto su mi kao fotografu ove opcije totalno nezanimljive, neću ih posebno opisivati.

Ne sviđa mi se: Što se kroz ugrađene filtere ne mogu provlačiti fotografije snimljene kroz neku drugu aplikaciju (na primer default ugrađenu) i što svaki put moram da sklonim komandu zumiranja da bih video ceo displej.

Sviđa mi se: Dosta opcija podešavanja i kontrola samog snimka, interesantni efekti, mogućnost isključenja simuliranog zvuka zatvarača.

Ocena: 8/10

.

Roidizer

Već na prvi pogled je očigledno da je autor bio jako inspirisan polaroid fotografijom i u skladu sa tom filozofijom napravio aplikaciju fenomenalno jednostavnog koncepta sa divnim rezultatom. Očekivano, sve fotografije će biti isečene na kvadratni kadar i u snimanju ubačene u prepoznatljivi beli okvir sa proširenom donjom stranom.

Prvi veliki utisak je jednostavnost koja će lako zbuniti neke pristalice bogatih opcija podešavanja. Aplikacija se startuje brzo i ne opterećuje korisnika pretrpanim interfejsom. U modu snimanja su na displeju samo 4 tastera: okidaš, fleš, galerija i (od pre par dana u novoj verziji) otvaranje podešavanja. Nakon snimanja korisnik može da odabere neki od ponuđenih stilova obrade, a postoji i simpatična opcija unošenja sitnog tekstualnog komentara koji će u odabranom fontu biti upisan u beli prostor na dnu okvira fotografije.

Ne sviđa mi se: Neki filteri obrade se malo čudno ponašaju, realno od ponuđenih 10, samo 4 imaju širu primenu, mada i ostali umeju biti zabavna igračka. Takođe, bilo bi zanimljivo da je simulirani audio efekat zatvarača kompletan sa celim zvukom motora koji izbacuje snimljeni film iz fotoaparata,lli umesto toga na raspolaganju je samo neodgovarajući generički klik.

Sviđa mi se: Neverovatna lakoća kojom ova aplikacija dotera korisnika u stanje ignorisanja bilo kakvih nedostataka i naravno opcija isključenja simuliranog zvuka zatvarača.

Ocena: 9/10

.

Retro Camera

Igračka u prilično bukvalnom smislu te reči i kao takva obećava zezanje.

Po fazonu „kad je bal, nek je maskenbal” ova ne baš jedinstvena, ali dosta originalna aplikacija je brzo postala popularna. Korisnik ima na raspolaganju 5 različitih virtuelnih kamerica kojima se igra nostalgije u par interesantnih aroma. Prvi šokirajući utisak je sićušnost prozorčića za kadriranje dok većim delom displeja dominira slika prigodno stilizovanoh „leđa” odabrane kamerice. Fazon detaljne stilizacije se proteže kroz ceo korisnički interfejs i nastavlja se i na snimljenim fajlovima kroz prilično intenzivne obrade među kojima se posebno ističe simuliranje pinhol kamere sa sve perforacijama 35mm filma. Ima i simulaciju Polaroid okvira, ali mi se čini da gor pomenuti Roidizer tu stavku bolje pokriva.

Ne sviđa mi se: Pomenuta preterana preterana obrada jeste malo preterana, ali više smeta što ova aplikacija ne nudi mogućnost da se kroz neki od ponuđenih filtera provuku neobrađivane fotkice iz galerije, a to bi ovoj aplikaciji baš prijalo.

Sviđa mi se: Jedinstveni šarm kojim su natopoljeni snimci sa ove kamere, lako se prepoznaju među fotografijama sa ostalih aplikacija. Prijatno iznenađenje su za ovakvu aplikaciju brojna i logično osmišljenih podešavanja.

Ocena: 7/10

.

Vignette

U suštini, po mnogo čemu bez premca. Zaista. Ponajviše po širokoj paleti opcija i efekata.

Za sve vas koji bi ste sve na jednom mestu, ovo je to mesto. Različiti efekti, simulacije raznih filmova, formati, okviri, duple ekspozicije, TimeLaps snimanje, još efekata. Na prvi pogled lista se odmotava u nedogled i lepa stvar je što podešavanja nisu zapečaćeni napakovani paketi već mogućnosti za brojne varijacija i kombinacije. Sve to je upakovano u interesantan interfejs koji nekima i ne leži baš na prvu loptu, ali je u stvari odlično smišljen i lak za rad kad se čovek navikne, a ako se baš navikne, neke druge aplikacije postaju pomalo naporne za rad. Čudan paradoks.

Problemčići se više tiču koncepta nego izvedbe. Besplatna verzija aplikacije je zaključana na najmanju rezoluciju slike što je oko 3 Kpx, znači 640×480 ili slično u različitim proporcijama.

Ne sviđa mi se: Pomenuti limit rezolucije mi se baš ne sviđa. Takođe misam preterani fan preterane širine opcija, izgubi se čovek lako.

Sviđa mi se: Sve na jednom mestu fazon izveden na dovoljno fer način.

Ocena 8/10

.

Šta dalje?

Fotografiju sam uvek kapirao kao mesto gde ja važnije „šta” nego „čime”, ali nisam fanatik tog razmišljanja. U priči o fotogtrafisanju telefonom mnoga su vrata otvorena, ali stoji da je veća je zabava  istraživati nego bacati vreme na otvaranje što više vrata samo da bi se provirilo.

Jedna interesantna najnovija novina je da je i čiveni „iOnly” Instagram najavio otvaranje vrata za Android populaciju, čak su i otvoreno pozvali narod da se prijavi na preliminarni info na tu temu. Ja se već prijavio, videćemo šta će biti s tim.

.

Guy Pearce i fotografgsko pamćenje

.

Kakav ringišpil od filma.

Za slučaj da u svom ovom internet mnoštvu naletite na neku listu 10-ak najboljih trilera svih vremena, a Memento, Kristofera Nolana nije među nabrojanima, tu listu slobodno možete smatrati ograničeno pouzdanom. Možda preterujem, ali ja bih to tako uradio.

O temi i priči ću samo kratko, pošto bi opširniji opis pokvario utisak. Glavni lik priče, Lenard Šelbi (Leonard Shelby, glumi ga savršeno odabran Guy Pearce) je čovek sa ozbiljnim problemom. Nakon povrede gubi mogućnost pamćenja, a pošto u pitanju nije emo-drama, već triler, on je takav u osvetničkoj misiji traganja za ubicom svoje žene.

Posebna draž ovog filma je napeta priča, kroz kratke delove ispričana ispreturano, pa se gledalac sve vreme nalazi u napetom prisećanju viđenog i spajanju delova priče. Na neki čudan način svaki gledalac postaje po malo neki mali Lenard Šelbi dok je originalni istoimeni glavni lik u filmu zatočen u svemu što od ranije zna i rekonstruiše pamćenje zapisivanjem, tetovažama i fotografskim pamćenjem marke Polaroid.

.

.

Da budem precizniji, Lenard u filmu bahato koristi  Polaroid 690 Instant SLR, jedno baš interesantno parče istorije foto tehnike. U pitanju je model sa vrha serije sklopivih SLR modela koja je započeta čuvenim modelom SX-70, legendarni koncept sa jednom kasetom u kojoj su neeksponirani papiri (10-ak komada) bili spakovani zajedno sa posebno dizajniranom pljosnatom baterijom koja je pokretala sve mehanizme aparata uključujući i motor koji je izbacivao snimljeni papir nakon ekspozicije.

Model 690 kao profesionalna verzija je bio dodatno obdaren (preporučeno stalno uključenim) flešom i jednim gotovo magičnim sonarnim autofokusom koji i za današnje standarde ima odlične rezultate. Interesantna osobina tog sistema je da se u procesu fokusiranja ne oslanja na vidljivo svetlo, već više liči na radar, pa može bez problema da fokusira glatku jednobojnu površinu, čak i slabo osvetljenu, što je za većinu današnjih fotoaparata bukvalno nemoguća misija. Na sve to, ovaj aparat u sklopljernom stanju bez problema staje u veći džep jakne ili na rame ispod sakoa. Uostalom, pogledajte i sami:

(klip je deo interesantne galerije E-bay prodavca)

.

A obavezno, ali stvarno obavezno pogledajte i film Memento. Najiskrenija preporuka!

.

S konja na magarca … ali ne bilo kakvog

Prošlu nedelju ću najviše pamtiti po često grickanoj donjoj usni. Čudno na koliko stvari koje bih rado usput fotografisao sam naleteo baš u danima kada sam bez fotoaparata.

Nakon divnog višegodišnjeg druženja, oprostio sam se od DSLR-a, ponovo imam samo kompakt. Poslao D90 “na doboš” i postao ponosni vlasnik Canona G12. OK, jeste, nije bilo koji kompakt već tenkić, ali takav sam i hteo.

Realno, u pravu je svako ko za ovakav prelazak kaže da je “s konja na magarca”, ali već nakon par sati igranja novom igračkom bilo mi je jasno da ova priča može drugačije da se prevede na razne načine. Jedan od njih je i da sam na primer neki Mondeo karavan zamenio nekom 207-icom, zarad lakšeg svakodnevnog parkiranja po džepovima torbice ili kaputa. Razne se varijacije mogu ispričati na tu temu, ali stoji da nakon DSLR-a  ovakvim aparatom može da bude zadovoljan samo svako ko zna šta da ne očekuje, a ja se nešto kao ložim da sam jedan takav.

Rezultate i posledice igranja i eksperimentisanja ćete videti uskoro … ovde, naravno.

.

PraćKamera … u smislu kamera praćka

.

Jao kako je ovo blesava ideja!

Sling Shot Camera by Sung Young Um & Jung Eun Yim

.

Ovo što ste prvo pomislili da je praćka, u stvari je maleni digitalni fotoaparat znalački upakovan u taj oblik i to sve sa samo jednom jedinom namenom. Zezanje! Fenomenalno! Nije tešto zamisliti na šta liči svaki snimak snimljen ovakvom spravicom. Neprevaziđena kolekcija grimasa!

Koncept je genijalno osmišljen tako da se snimak okida u momentu potezanja gumice, a za dodatno svetlo (ako treba) brinu se dva malena blica savršeno postavljeni na vrhove krakova ove praćkice. Na sve to, šlag na torti je sklopivi dizajn, a dizajneri nisu zaboravili i ugrađeni USB port. Na sve su mislili. Bravo!

… via Design Swan … via Yanko Design …

FujiFilm FinePix S2950 – neka zapažanja

Već neko vreme me držala misao da nabavim i neki kompakt, tek da imam fotoaparat i kad ne nosim DSLR, a mobilni mi nije dovoljan. Potpuno validna misao, samo sam se svaki čas prenemagao šta. Nakon dosta razmišljanja, počeo sam sve češće u toj ulozi da gledam Canon PowerShot SX130 IS, ali su se baš dan pre EXIT-a  neke kockice poređale drugačije, pa je u priču ne baš očekivano uleteo FujiFilm FinePix S2950 i ne bunim se.

.

FujiFilm FinePix S2950

.

Prvi susret je bio pomalo emotivan, pošto je moj prvi digitalni fotoaparat koji je bio fotoaparat, a ne igračka, bio S5500 (na neki način čukundeda ovog modela). Na prvi pogled me prijatno iznenadilo koliko se sam oblik aparata u suštini nije promenio. Onda je usledio drugi pogled, momenat kada su razlike počele da iskaču, ali krenimo redom.

FujiFilm FinePix S2950 je mali ultrazoom kompakt prepoznatljivog stila. Ima maleni (1/2.3″) CCD senzor rezolucije 14 megapiksela i zoom objektiv velikog (18x) raspona 28-504mm (ekvivalent lajka formatu, inače 5-90mm) sa maksimalnim otvorom blende od f/3.1 do f/5.6 (zavisno od postavljene žižne daljine). Na leđima aparata je veliki 3″ LCD ne baš guste, ali dovoljne rezolucije, ima i mali displej slične (nešto manje) rezplucije u “EVF” zuheru. Raspon osetljivosti senzora je od ISO 64 do 1600 sa dodatkom ISO 3200 i 6400 dostupnim samo pri snimanjuj fajlova manjih dimenzija. Ima i optičku stabilizaciju (sensor shift) i prepoznavanje lica i snima video i ima skoro sve one posebne automatske modove za skoro sve prigodne prilike. Znači mali je čudo.

Oblik aparata je prilično tradicionalan za ovu seriju i tu nema ništa sporno. Desnom stranom tela aparata dominira poveliki “grip” koji prilično dobro leži u ruci. Bonus karma poeni u ovoj kombinaciji su to što je toliki grip istovremeno i kučište za 4 AA baterije, što znači da imate solidnu “kilometražu” između dva punjenja. Pomenuti veliki displej je mršav po pitanju rezolucije i ima malo napucan kontrast, ali ni jedno ni drugo nisu preterani problemi. Ugao preglednosti displeja je pristojan, ali je interesantno da je slika prilično preglednija kada se gleda odozgo, nego sa donje strane. Konkretno kada dignete aparat da snimite nešto preko gomile, slika na displeju je lošija nego kada spustite aparat da se negde ušunjate. Maleni displej u zuheru (EVF) nije ništa boljeg kvaliteta, čak je i malo manje rezolucije, ali samo postojanje tog dodatnog displeja znači, pogotovo u sred sunčanog dana kada je zbog okolnog svetla veliki displej skoro neupotrebljiv.

Komande su OK raspoređene, sa  prilično logičnim ponašanjima u režimu snimanja i pregleda. U načelu, ovaj Fuji je prilično smart i od korisnika ne zahteva preterani trud za korektnu ekspoziciju, mada voli malo da preeksponira. Ima prilično korisne Auto ISO modove (do ISO 400 ili 800) koji se trude da osetljivost drže što niže i to radi sasvim pristojno. Mana je što su ti modovi osetljivosti dostupni samo u “P” (Program Auto) modu, ali to i nije preterana mana pošto je ovaj aparat u stvari pravljen da se baš tako koristi.

Blenda mu je čudno enigmatično napravljena. Postoje samo 2 (da, DVA) otvora blende: potpuno otvorena i (za dva koraka) zatvorena blenda. Malo čudno, ali nije preterana mana pošto eksperimentisanje sa dubinskom oštrinom nije realna opcija na aparatima sa tako malecnim senzorom.

Blic je OK, ništa posebno, ali dovoljno za potrebno doosvetljavanje scene. Ume fino da se snađe kao pomoćno svetlo za razbijanje senki kada se snima u sred jako sunčanog dana. Iako uz pojačanje osetljivosti može u mraku dosta da dobaci, nije za upotrebu na daljinu veću od 3 – 4 metra.

Zoom objektiv je ogromnog raspona, počinje od prijatno širokih 28mm i tera do nešto sitno preko 500. Optički nije neko čudo, posebno najdalja četvrtina raspona, što iskreno nije neočekivano. Deformacije kadra su prilično izražene na najširem delu zoom raspona, u ostalim delovima raspona su manje više OK. Oštrina po ivicama kadra vidno opada, posebno u (opet) najširem delu raspona. Ima i neke ograničene macro i “Supermacro” opcije koje služe svrsi za cvetiće i satiće, ali ne i za bubice i trepavice. Ne bi ih navodio kao posebne kvalitete ovog aparata. U nastavku su primeri raspona zoom objektiva i SuperMacro moda.

.

FujiFilm FinePix S2950 - zoom raspon

.

FujiFilm FinePix S2950 - SuperMacro primer

.

Kvalitet slike nije za preteranu pohvalu. Na kontrastnim scenama zapušenih senki i izgorelih oblačića ima više nego što bi se očekivalo. Obrada u aparatu je prejaka i dosta sitnih detalja ume da bude prepeglano, posebno u kombinaciji sa šumom na većim osetljivostima. Jeste ovo jeftin kompakt, ali sam ipak očekivao malo više.

Očekivano, može da snima i video do HD (1280×720@30fps) kvaliteta. Video mu u suštini i nije neki, a dodatni problem je što se čuje svuk zumiranja i fokusiranja što uz spor i kolebljiv fokus ovaj aparat ne čini preterano zahvalnim za video klipove.

Kad pričamo o manama na prvom mestu je brzina. Aparat je spor. Posebno je spor za one koji su navikli na bolje, pogotovo kada je to “bolje” neki DSLR. Istini za volju, za tolicne pare se ne može očekivati čudo, ali imam utisak da su mogli bolje. Posebno kritikujem fokus koji je ovom aparatu rak rana. Em spor, em voli da omaši, posebno kad svetla nema baš obilato, a dodatni problem je što se na onakvom displeju ta greška ne primeti dovoljno. Problem sa fokusom je posebno izražen pri snimanju video klipova gde se ponekad dešava da se na najmanji pokušaj zumiranja fokus totalno pogubi i potraje malo dok se ponovo ne nađe. Sve je ovo manje izraženo kada ima dovoljno svetla, ali generalno za dobro fokusiranje je potreban neki trening pre nego što se dođe na nivo redovnog uspešnog fokusa.

Na kraju šta drugo reći nego ono već poznato “koliko para toliko mizike”. FujiFilm FinePix S2950 je aparat iz one čuvene grupe “do 200€” i za te pare zaista vredi. Da li je najbolji aparat za te pare, iskreno ne znam, u toj priči ima dosta subjektivnog i afiniteta. Pošto mi nije posebno važno da može da se spakuje u džep, meni ovaj za sada sasvim odgovara kao lagani saputnik kad god nisam baš raspoložen da na leđima imam ranac sa DSLR-om.

Za sam kraj, naravno, par motiva uhvaćenih ovim mališom:

.

.

.

.

.

.

Još (uglavnom hiISO) fotografija u temama sa ovofodišnjeg Exit festivala OVDE, OVDE i OVDE.

.

Veliko u smislu ogromno

.

U vreme kada se savremeni fotoaparati rado hvale malenim dimenzijama fotograf Daren Semjuelson (Darren Samuelson) se okrenuo na drugu stranu i napravio nešto veliko. Po njegovim rečima, priča je počela kada je u razmišljanjima o povećanjima sa velikih 8″x10″ plan film negativa slučajno naleteo na priče o fotografisanju na velikim rendgenskim filmovima. Nakon još malo raspitivanja shvatio je da za cenu 10 komada velikih negativa koje inače koristi može da kupi kutiju od 125 komada velikih X-ray (rendgenskih) filmova i avantura je počela.

Ta avantura u početku nije bila fotografisanje već pravljenje fotoaparata, pošto su filmovi koje je imao nameru da koristi dimenzije  14 x 36 inča ili na srpskom 35.5 x  91.5 cm. Ogromni! Pa retke su, bar kod nas ovde, izložbe na kojima su izložene fotografije većih dimenzija, ali su značajno brojniji kafići u kojima su stolovi manji od toga. Ozbiljno.

.

Darren Samuelson i njegov ogromni fotoaparat

.

Celu ovu avanturu od početka, ideje, skice i crteže, priče o pravljenju i prepravkama možete pratiti na njegovom blogu posvećenom ovom fotoaparatu. Naravno, na blogu su postavljene i fotografije koje je Daren snimao ovom fotoaparatčinom, a ima nameru i da nastavi. Prema najavama on sa ovim čudom uskoro kreće i na foto turneju od Nju Orleansa do Nju Jorka (drumom nešto preko 2000 km) što će u narednim nedeljama ovaj blog verovatno učiniti jako interesantnim. Iskrena preporuka za redovnu posetu.

.

… via MakeZine …

U očekivanju … FujiFilm FinePix X100

.

.

Skoro se nije desilo da fotografska javnost ovako radoznalo očekuje neki fotoaparat o kojem se sve zna, u stvari se ne zna baš sve i pre bi se moglo reći da se zna premalo. Da citiram samog sebe iz ranijeg posta: „Tako jako nostalgično oblikovan, a sa druge strane tehnički bezobrazno izazovan, još se nije ni pojavio a već je u diskusijama postao povremena uporedna veličina što je samo po sebi na neki način apsurd, kao i sam fotoaparat inače.” Napisao sam u jednoj forumskoj diskusiji i: „Fuji je projektom X100 uradio nešto što se u svetu vlasnika skupih fotoaparata ima smatrati svetogrđem. Ne samo da je Lajki stao na crtu, nego im je zadao domaći koji oni, što iz principa, što zbog blama ne smeju da urade jer će priznati da su X seriju trebali baš takvu da naprave.” Ova dva citata sam pomenuo samo kao sitnu ilustraciju koliko se ovaj (još uvek samo prototip) izborio da bude centar pažnje.

Poseban začin u ovoj priči je zanemarljiv nivo tajnovitosti. Skoro se nije desilo da neki model nedeljama (možda i mesecima) pre početka prodaje ima kratki prikaz na DPreview. Potpuna suprotnost uobičajenom toku stvari koji najčešće bude hermetički embargo na bilo kakve informacije o osobinama novih modela, čak i kada su sve te stvari potpuno očekivane i predvidljive.

Naravno da ovakva egzotika neće biti džabe, već se prema glasinama može naslutiti da će u Evropi početi na oko 1200€, što ipak nije mrvica. Za pola tih para tržište nudi nekoliko manjih amaterskih DSLR opcija, a sa 2/3 te cene se već i biraju objektivi u kit kompletu. Činjenica. Međutim ovaj fotoaparat nije smišljen za takva poređenja.

Ovakav oblik se kroz iskustvo pokazao kao jako prijatan za rad i takvo iskustvo ignorisati nije lepo. Ideja oko koje je sastavljen stavlja ga u poziciju da mu se direktna direktna onkurencija broji jedva dvocifreno, uključujući i kockastije micro 4/3 modele sa kojima se poredi sasvim uslovno. Već na prvi pogled se poredi sa Lajkom X1, a sličnost spolja je samo uvertira u spisak sličnosti u specifikacijama i svako to poređenje prati diskusija (… rasprava, prozivka, prepucavanje …) fanova ideje da će isto i još po nešto preko toga moći da imaju za sitno preko pola cene i njihovih zakletih neistomišljenika kojima samo Lajka može biti Lajka i tačka.

Jedno je sigurno. Kakav god da bude, ako isprati sopstvene najave ovaj aparat biće sjajan. Ako ništa drugo, pokazaće kokliko proverene lepote umeju još uvek da budu lepe. Živi bili pa videli, već koliko početkom proleća.

.

Digital Harinezumi 2++

U danima kada svaki novi digitalni fotoaparat po pravilu raspolaže dvocifrenim megapikselima, Digital Harinezumi 2++ bi se brzopleto mogao opisati kao neozbiljna egzotika. Pri tom ne mislim neozbiljno u smislu bućkuriša raznih koncentrata koji završe u tetrapaku sa Egzotik etiketom, već namernu parodiju ozbiljnosti kojom se danas kite neki fotografi, posebno ekipa koja kupuje nove kamere, a da ni stare nisu iskoristili kako valja? To može biti interesantna tema za neku diskusiju, ali sada imam nešto interesantnije u planu.

.

.

… flešbek intermeco …

Težnja da fotoaparati budu sitniji je prisutna u fotografiji još od početaka, potpuno razumljivo kada se uzme u obzir da pričamo o vremenu kada fotoaparati uglavnom nisu bili značajno (ili uopšte) sitniji od dimenzija gajbe piva. Početak korišćenja filma u obliku trake umesto ploča je aparate učinio lakše prenosivim i pristupačnim. Među prvima, u toj priči je Kodak Brownie. Kada je usitnjavanje stiglo do široke upotrebe 35 mm-skih filmova („lajka” format) pročulo se mišljenje da je na primer dovoljno, ali je i dalje bilo upornih koji su želeli još sitnije. Najuporniji ekstrem u tom smeru, ako ne računamo tajne špijunske spravice, je naravno Minox. Upornim insistiranjem na sićušnosti stigli su do kadra manjeg od dimenzija senzora današnje više klase kompaktnih digitalaca. Najveće „omasovljenje” minijatura je pokrenla 110 film kaseta, tako neminovno slična kaseticama filma za Minox, samo veća. Bila je jednostavna za upoterbu i nudila dovoljan kvalitet snimka za prihvatljiva povećanja do 10 x 15 cm. Bilo je tu i ozbiljnih, a neki manje ozbiljni su bili šokantno sitni.

Na nekom drugom koloseku se za sve to vreme svojim tempom razvijala neka nemarna opuštena fotografija oslobođena perfekcionizma i skupe optike. Sa prostom namerom da se fotografisanjem nešto zabeleži, ali kroz zabavu i slobodno istraživanje i izražavanje umesto uz tabele, trećine i termometre. Sve je počelo kao „nepravilna” upotreba jednostavnih jeftinih postojećih modela, ali su se uskoro pojavili aparati namenjeni baš takvim šarlatanima. Taj talas će ostati zapamćen pod imenom Toy Camera. Izbor je prilično šaren, u nekim slučajevima i bukvalno šaren. U taj koš su brzo ušli razni jeftini eksperimenti, razni jednokratni modeli i još svašta. Ipak kao sinonim za ovakve aparate ustoličilo se ime Holga koja u najpoznatijem, srednjeformatnom izdanju postala legenda.

… i da, postoji i sićušna Holga Micro 110.

.

… nešto sasvim drugačije …

Negde  sredinom proleća sam u neke trenutke dokolice švrljao netom u raspitivanju šta li bi to moglo da bude digitalno a da ima neki šmek Holge i tako prvi put saznao za ovaj interesantni aparatić. Naravno, momentalno sam odagnao svaku pomisao da bi mi nešto tako moglo pasti šaka na probu, ali s obzirom da čuda postoje uvek postoji neka šansa da se neko i desi i desilo se. Pružila mi se prilika da se nedelju dana družim sa ovim … nečim.

Prvi utisak je svakako oblik. Više liči na neku bebeću igračkicu u pogrešnoj boji, a iskusno oko naravno primećuje sličnost sa oblikom starih 110 (i 126) film kaseta. Onda težina ili bolje reći iznenađujuća lakoća, koja opet počinje da podseća na igračkicu. Jednom rečju čudo. Potom mešavina iznenađenja i čuđenja dostupnim komandama i podešavanjima, skromnim čak i za najautomatskije kompaktiće. Surovo asketski, a opet na svojstven način dovoljno.

Sva podešavanja menija su po ili/ili sistemu i tu su: Rezolucija slike (Hi=2048×1536 ili Lo=1024×768),  ISO osetljivost (ISO 100 ili 800) i uključivanje ili isključivanje (on/off) tajmera, pregleda snimaka, crno-belog moda i „nemog” snimanja videa.  To je to. Opcija za brisanje nekog snimka postoji kao trik kombinacija tastera, ali nisam našao mogućnost podešavanja datuma i vremena, što me je malo zabezeknulo. Prosto rečeno, prosečan mobilni sa kamericom ima više opcija.

Za ekstremne nostalgičare/entuzijaste  koji ne žele da koriste majušni jedva upotrebljivi displej, na gornjoj strani aparata postoji mali sklopivi okvir koji uz malo vežbe ume da se ponaša kao tražilo. Rezultati upotrebe tog, „okvirnog” tražila naravno neodoljivo podsećaju na rezultate snimanja bez ikakvog kadriranja.

Šlag na tortu utisaka o ovom aparatiću sledi kada počne forografisanje. Čoveka obuzme neka čudna bezbrižna neizvesnost. Svaki snimak je mešavina nostalgično očekivanog  i iznenađenja. Sva podešavanja su potpuno automatska, kao i obrada koja čudno potencira jarko zasićenje boja i kontrast. Ponekad čak do nivoa da snimci izgledaju kao neki jeftini i obradom sprženi slajdovi. Posebno je primetno isticanje žuto-narandžastih tonova. Na suprot tome, u crno-belom modu ne preteruje sa kontrastom.

CMOS senzor od 3 megapiksela, je dovoljno sitan da se objektiv od 4 mm i blendom f/3.0 na njemu ponaša kao 38 mm na lajka formatu, pa je jasno je da se neću obazirati na oštrinu po pixelu. Fokusiranje ne postoji kao opcija, oštro je sve dalje od metra, a kada se objektiv postavi u makro položaj oštrina je negde na oko 3 cm. Taj koncept dopušta da se i na ovako malom senzoru zamuti drugi plan ako je dalje.

Oni sa većim prstima će imati problemčić sa vađenjem microSD kartice iz baš zaguljeno postavljenog slota, posebno ako se pri tom trude i da im ne ispadne baterija.

Dosta priče, evo fotografija.

…

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Mnogo hvala i veliki pozdrav Suzani koja mi je ustupila ovaj aparat na par dana.