Tabele sa nabrojanim osobinama aparata su većini vas poznate, ali neke stvari ne mogu da se tumače samo tako usko. Ove 3 stavke koje ću nabrojati ovde, redom imaju svoje mesto na tabelama u tehničkoj dokumentaciji ili nekim pravilima fotografisanja, ali je tako svedena priča uglavnom suva i bez neke ozbiljnije veze sa stvarnom situacijom. Ova priča neće biti samo to u naslovu, već će se malo provući i kroz način na koji ljudi koriste fotoaparat, samo mi je bilo malo bezveze da produžavam naslov još preko ovoga što sada jeste.
1. Vreme do prvog snimka.
Koliko god da vlasnici DSLR mašina na ovo pitanje odgovaraju sa „odmah” i ne mogu biti više u pravu, mislim da je priča šira. Tačno, ova stavka se po tehničkim dokumentacijama često izražava precizno kao rezultati sprintera, ali u suštini taj podatak ne može biti manje pouzdan. U realnim okolnostima, od momenta kada nešto primetite, do momenta kada možete napraviti snimak, ima faktora koji ozbiljno menjaju situaciju.
Realno, nije bez rezona stav da treba uvek napraviti jedan snimak odmah, prosto, bez razmišljanja i promišljanja, čim se nabode fokus, bez obzira na sve ostalo. BtW: o fokusu detaljnije tamo negde pred kraj.
Faktor koji može neizmerno da uspori sve ovo je podešavanje aparata. Banalan slučaj je da na primer u momentu kada uspete po receptu predhodnog pasusa napravite prvi snimak, shvatite da vam aparat zbog nečega sinoć ima zrelo četvorocifreno nasviran ISO i hrabro produženu ekspoziciju i da će ceo snimak biti blještavo beo, sa par svetlo sivih detalja tamo gde su najtamnije senke. Verujem da nisam jedini kome se takva ili slična stvar dešavala. Ono što može uspešno da reši ovakve probleme su neka dežurna podešavanja u koja vraćate aparat, svaki put kada ga vraćate u torbu ili džep. U suštini nije greška ni da to bude potpuni auto mod, ali onda se svodite na gubitak bilo kakve kontrole. Moja omiljena kombinacija je prioritet blende na najširu vrednost i AutoISO, bar do sada mi se nije desilo da me na prvom snimku ozbiljno izneveri.
Ako ipak imate aparat koji je malo lenj na buđenju, savladajte to vreme i ne trošite ga na gledanje u aparat. Nek je i sekund i po, potrošite to na brzu procenu kadra. Nekad i to vreme, koliko god da je kratko, dobro dođe.
Ova priča se dobrim delom može lako pričati i na temu vreme do prvog sledećeg snimka. Jeste, i ovo se često računa pod „odmah” i ako čitamo tabele jeste, ali … Ima kada nije. To je slučaj kod nekih kompakta ili mobilnih telefona, kada ipak prođe neko vreme dok aparat ne bude spreman za sledeći snimak.
U suštini to „ali” se više odnosi na reakciju fotografa nego fotoaparata. Ako ste već napravili „prvi” snimak i zadovoljni ste kako se automatika snašla u čitanju merenja, slobodno nastavite. Jedan snimak je super, nekoliko snimaka je bolje. Nastavite da snimate, ali kada već imate nešto urađeno, potrudite se da svaki sledeći „isti” bude bolji. Po potrebi se pozabavite korekcijom ekspozicije, birajte bolji ugao ili bolji momenat … koliko god možete.
2. Najduža upotrebljiva ekspozicija iz ruke.
Postoji u fotografskom svetu neko staro i ukorenjeno uverenje da je to jako prosto. Najduža ekspozicija iz ruke je u stvari razlomak sekunde čiji je imenioc (to je onaj broj ispod crte) žižna daljina objektiva. Danas je ta priča malkice proširena, a postoje tri stvari koje značajno utiču na celu ovu priču.
Na prvom mestu je senzor, tačnije dimenzije senzora. Većina novih DSLR i Mirrorless aparata ima senzor maji od dimenzija kadra Lajka formata (24 x 36 mm) pa se samim tim i žižna daljina množi onim čuvenim „krop” faktorom. Njime se izračunava koju bi žižnu daljinu trebalo da ima objektiv koji na FullFrame aparatu ima isti vidni ugao kao taj vaš objektiv na vašem aparatu. Prosto rečeno, menja glavnu stavku u gore pomenutom razlomku.
Druga ozbiljna stvar koja utiče na dužinu ekspozicije je velika promena koja se desila u novije vreme u načinu fotografisanja, tačnije u načinu držanja fotoaparata. Do pre par godina bilo je nezamislivo da se aparat ne drži čvrsto i stabilno sa obe ruke. Ne samo kompakti, već često i DSLR aparati se tokom snimanja danas drže smo jednom rukom i to skroz ispruženom. Taj položaj aparatu ne daje ni tračak stabilnosti i ozbiljno skraćuje svako vreme u kojem se može postići pristojno oštra fotografija.
Treći faktor u ovoj priči je olakšavajuća okolnost zvana stabilizacija. Većina novih fotoaparata i/ili objektiva je opremljena sistemom optičke stabilizacije slike i što je najlepše, ta sva tehnika sve lepše i pouzdanije radi, ali nije svemoguća i ima svoje granice. Pored toga, koliko god stabilizacija mogla da se izbori sa pomeranjem aparata, velika pomeranja u stranu i naginjanje na stranu su još uvek van domašaja ove pomoći.
Za slučaj da se i dalje pitate kako onda da izračunate koja je najduža ekspozicija kojoj možete raditi iz ruke, odmah da kažem da na to pitanje nemam odgovor. To morate samo da vidite. Nisu sve ruke jednako mirne, a pošto su vam vaše uvek pri ruci, izvolite, ispitajte ih.
Nađite vremena da napravite mali eksperiment. Snimite seriju „istih” snimaka, sa sve dužim i dužim ekspozicijama i posle uporedite sve te rezultate na monitoru i vidite dokle se proteže mir vaše ruke i koliko se možete pouzdati u stabilizaciju. U ovom slučaju, svaka matematika je manje pouzdana od iskustva.
3. Najbleđi kontrast na koji može da se nabode fokus.
Autofokus je čudo. Čak i priličan broj HardCore zagovornika ručnog podešavanja svega na fotoaparatu lako preskoči da je i ovo automatika, a jeste. Međutim, koliko god da je čudo, nije magija, već prilično moćna tehnologuija, sa nekim ograničenjima.
Autofokus u principu radi na prilično istovetnim principima kao i manuelno fokusiranje, sočiva u objektivu se pomeraju dok projektovana slika ne bude zadovoljavajuće oštra. Poenta je u tome što danas autofokus uglavnom to radi brže i preciznije nego što je to moglo ručno da se uradi. Loša strana u celoj ovoj priči je da neke stvari jednostavno nije moguće precizno fokusirati. Najdrastičniji primer je jednolično osvetljena jednobojna površina koja je bila i uvek će birti nerešiv rebus za skoro svaki oblik fokusiranja.
U redovnim svekodnevnim dnevnim situacijama skoro svaki fokus će naći nešto na šta će se zakačiti, ipak postoje dve specifične situacije kada fokus ume da omane. To su suviše jednolična površina koja se fotografiše i nedostatak svetla tokom fokusiranja. Rešenja postoje i brojna su. Prvo rešenje manjka svetla je uvek sveto i skoro da i nema fotoaparata koji nema dodatno „AF assist” svetlo. Neka od tih tešenja rešavaju i drugi problem tako što je to dodatno svetlo rešeno tako što se na fokusiranu scenu projektuje neka mrežica ili tekstura. Ovo je veoma česta pojava kod eksternih bliceva.
Ipak, nezamenljiva stvar u celoj priči je opet vežba. U igri fokusiranja, dva su važna cilja. Onaj najvažniji, da fokus nekako bude naboden je manje-više neminovan, ali da bude precizan i brz može i da se ne desi. Igrajte se fokusiranja, slobodno, kad nemate nešto posebno važno da radite, posebno ako vam je u rukama nov tek nabavljen aparat. Uvek imajte na umu da umereno promašenu ekspoziciju često možete da sredite u obradi, ali mutna fotka je mutna i tačka. Ma šta tačka, uskličnik!
Ovaj post je sažeto kratko predavanje na ovu temu upravo održano na 
![White Balance - [iõ] - Dejan Danailov © 2012.](http://lensfler.files.wordpress.com/2012/02/img_1773_wb_b1.jpg?w=500 "White Balance - [iõ] - Dejan Danailov © 2012.")
EXIF
U bukvalnom smislu, 
