Digla se ovih dana silna prašina oko jedne fotografije i to ne bilo koje, već ove fotografije:
World Press Photo of the Year 2013, “Gaza Burial” by Paul Hansen
U pitanju je pobednička fotografija najskorijeg World Press Photo takmičenja koju je u Gazi snimio Pol Hensen (Paul Hansen). Brutalno težak prizor, očevi koji sahranjuju sopstvenu decu. Jedna od onih fotografija koja vas udari svom snagom već na prvi pregled i neko vremene ne pušta druge misli da vas obuzmu. Snimak čiju titulu niko nije osporavao … do prekjuče.
Prvo su se na ExtremeTech portalu pojavila vest da je dotična fotografija lažirana preteranom obradom. Naravno da je prva reakcija neverica, ipak World Press Photo nije šačica šarlatana koji bi se tako lako igrali sopstvenim renomeom. Onda kako se krene niz tekst, vidi se da nije u pitanju bila prosta kleveta, već reči potpisane imenom i prezimenom forenzičara, sa navedenim metodama analize i rezultatima. Tu nastupa bes. Potom dolazi ozbiljno razmišljanje, da li su u besu izrečene reči možda bile preterane.
Onda se na sajtu same World Press Photo organizacije pojavio tekst u kojem stručnjaci opovrgavaju pomenute optužbe, priznaju da je fotografija značajno obrađena, ali potvrđuju da su svi originalni pikseli na svom mestu, samo su u obradi delovi fotografije dodatno korigovani svetliji ili tamniji od originala. Ne nije preterano kontroverzno.
Flashback Intermezzo
Da odmah rešimo jednu dilemu. I u vreme kada se fotografija bila samo film obrada je bila moćna alatka, ali je bila daleko od jednostavnosti današnje digitalne tehnike. Ozbiljnim fotografima negativ nikada nije bio završen posao, već je i rad u laboratoriji bio ozbiljan deo veštine. Ovo se više odnosilo na crno belu fotografiju, ali bilo je majstora koji su i sa kolorima umeli čuda da prave, sve u težnji da se na papir prenese što više toga na filmu zabeleženog, a na filmu je uvek bilo više nego što na papir može da pređe čisto bez korekcija. Prvi nivo je bilo doosvetljavanje i sakrivanje nekih delova papira da bi odabrani delovi kadra bili malo svetliji ili tamniji i da bi tako kao sređeni činili skladniju celinu. Taj period fotografije je danas u praksi primenjen samo u obliku ikonica “Dodge” i “Burn” alatki u Fotošopu, nekad je bio ozbiljna filozofija.
Digitalna tehnika je ozbiljnim laborantima donela jako mnogo novih mogućnosti od kojih su mnoge u suštini bile beskorisne, ali je sve što su radili ranije postalo neuporedivo lakše i brže, a sve se jednako lako i brzo moglo primeniti i na kolor fotografije. Eto radovanja.
Onda je neko shvatio da ipak nije sve došlo na isti nivo i da su filmovi nekada jednim snimkom pamtili više nego senzori digitalaca. Onda su domišljati inovatori počeli da preklapaju nekoliko različito eksponiranih digitalnih snimaka da bi rezultati imali više dimaničkog raspona i ta tehnika je uskoro prozvana “High Dynamic Range” ili skraćeno HDR fotografija. Sve je to bilo lako kada su se sklapali snimci mirnih prizora snimljeni sa pouzdano stabilnih stativa. Jednostavno rešenje koje su pojedinci počeli da koriste je da iz jednog istog RAW fajla razviju nekoliko kopija sa različitim korekcijama ekspozicije, pa se tako dobijene kopije koriste u HDR obradi. Nedugo nakon nastanka, ova metoda je dobila naziv “Sirotinjski HDR”, ali ni u kom slučaju se ne može reći da je neupotrebljiva. Evo na primer, pomenuti Pol Hensen je (bar kako za sada stvari stoje) tom tehnikom doradio ovaj svoj nagrađeni snimak. Problem ovde nastaje zato što je HDR po svojoj tehničkoj prirodi u stvari fotomontaža, a fotomontaže su na ovakvim takmičenjima najstrože zabranjene.
Dilema ili ne
Iako se prašina još nije slegla i svaki čas se pojavljuju novi detalji, suština problema ostaje. Pol Hensen nikoga nije lagao ovim snimkom. On nije sklopio u jedan fajl razne snimke i izmislio dramatičan događaj u koji bi se ta montaža uklopila. On je bio tamo tada i snimio to što se vidi na snimku. Ceo problem nastaje zbog rigorozno zacrtanih tehnikalija u propozicijama takmičenja koja se možda nisu dovoljno promenila od vremena kada je fotografijom samo film vladao.
A zašto bi se ta pravila menjala. Zašto bi se dopuštalo grafičkim dizajnerima i Fotošop ekspertima da kradu fotografima zaslužene nagrade samo zato što u svojim mirnim sigurnim kancelarijama raspolažu moćnim alatkama fotomanipulacije i na kraj pameti im nije da stave glavu u torbu cimajući aparat i naramak objektiva bliskim istokom ili već gde god. Zašto bi vešto oko i brzi refleksi bili nepravedno stavljani na isti start sa OktaGigaTera KurcimaPalcima sa kojima realno ne mogu da se biju, jer nema jednog kriterijuma da može istovremeno da meri da li je pilot dobar pilot i rudar dobar rudar.
Nije lako biti realan. Ja sam prelomio i ovde sam iskreno na strani fotografa. Kakva god da bude finalna odluka po pitanju te nagrade, taj snimak ostaje to što jeste. To koliko će biti obrade, sređivanja, korekcija, rezanja, kloniranja sitnih detalja koji se u novini možda ne bi ni videli, malih zamućivanja i izoštravanja, je svakodnevno pitanje operatera ili tehničkog urednika. Pa sve i da je sam fotograf uradio neku jaču korekciju, krop ili neki sitan klon. On je to uradio na snimku odabranom iz gomile koju je sam snimio tamo gde su mu i oči i uši i nozdrve bile pune svega onoga što samo retko koja fotografija ume da prenese. On je bio tamo i bira nekoliko ili ponekad samo jednu fotografiju kojom treba nama dalekima da ispriča priču.
Neko to ume, neko jednostavno ne. Za mene Pol Hensen ume.
.
Ovaj post je sažeto kratko predavanje na ovu temu upravo održano na 
Retko mi pada na pamet da komentarišem autorske tekstove na tiražnim stranama, ali ovaj put jednostavno nisam mogao da odolim. Pre par dana na sajtu 
