… [°] … •))) … |ппп”’ | …

… ili kako sam postao MultiBloger™ …

.

Jeste, odavno me na neki način čak i fascinira fotografisanje mobilnim telefonom. Pa ima jače od godinu dana kako sam postavio onaj mali serijal “Skrivena kamera” baš tome posvećen. I ranije sam imao ne baš ozbiljne eksperimente fotkanja mobilnim, kao na primer ono na EXIT-u s početka bloga ( 1, 2, 3, 4, 5. ). Sve se u glavnom završavalo na tome da sam u to vreme skoro stalno imao pri sebi DSLR, pa mi u sled prisustva zdrave pameti i nije nešto padalo na pamet da vadim mobilni tim povodom.

E, onda se desilo da sam podlegao tehnoljubivim porivima i ugradio sebi u džep android upgrade tipa SonyEricsson Xperia MiniPro. Crni naravno.

.

.

Kao što to redovno biva, prvi dani su bili prepuni istraživanja i oduševljenja i privikavanje na TouchScreen je odbolovalo dečje bolesti. Jeste, svi vicevi na tu temu su istina. Dobar deo eksperimentisanja je bio, a šta bi drugo, proba te male kamerice. Nakon što se potvrdilo da je kvalitet fotografija očekivano prihvatljiv jedino za manje dimenzije, počela je da se gomila lista novih aplikacija.

Onda mi je palo na pamet da probam da ukrstim sve opcije koje mi stoje na raspolaganju i tako se rodio MobileKlicker, moj mali tumblr blog kompletno rađen direktno sa telefona. Svratite slobodno

Eksperimentisanje još traje, a uskoro očekujte ovde i par postova o najpoznatijim fotografskim Android aplikacijama kao što su Vignette, Camera 360, Retro Camera, Roidizer, Little Photo i možda još neke (a možda i ne baš sve nabrojane).

Ostaje mi samo da ne zaboravim činjenicu da u drugom džepu jakne imam i daleko ozbiljniji aparat

.

Dovoljno slično …

Interesantan zamršen pravni slučaj sa naizgled bezazlenim i pomalo patetičnim početkom. U glavnoj ulozi je fotografija na kojoj je čuveni londonski crveni Doubledecker autobus kako prelazi čuveni London Bridge, a u pozadini se vide čuveni Big Ben i parlament i tako to. Na sve to u obradi je nebo totalno ozbeljeno i sve osim crvenog autobusa koji je ostao crven je prebačeno u crno-belo. Tipičan suvenir na granici kiča, sklopljen tako da se u momentu zna odakle je.

London, vreme današnje …

Lokalna kompanija “New English Teas” koja se bavi čajevima i ima serije fino upakovanih proizvoda se obratila lokalnom fotografu i menadžeru lokalne kompanije “Temple Island Collection” (Justin Fielder) koja se bavi lokalnim suvenirima, u vezi jedne fotografije koja im se jako svidela. Da, u pitanju je fotografija iz prvog pasusa. Pošto se nisu dogovorili oko cene, vlasnik čajdžinice (Nick Houghton) se prošetao do mosta, sam napravio nekoliko snimaka, jedan od tih obradio u sličnom fazonu i tako po kratkom postupku završio posao značajno jeftinije.

Međutim …

Ekipi sa suvenirima se to uopšte nije svidelo pa je presavila tabak i podnela tužbu ptoriv ekipe iz čajdžinice i tu cela priča postaje zanimljiva. Prema prvoj presudi, fotografija koju je snimio i obradio vlasnik kompanije za čajeve je dovoljno slična originalu sa suvenira i pretstavlja povredu autorskih prava.

.

Dve fotografije koje su prema presudi Londonskog suda dovoljno slične da se komercijalna upotreba fotografije sa desne strane može smatrati povredom autorskih prava u odnosu na fotografiju sa leve strane.

.

Najveći paradoks i jeste u tome što sama presuda nije da su ove dve fotografije identične (očigledno je da nisu), već da je fotografija sa kutije za čaj dovoljno slična fotografiji sa suvenira da se može smatrati povredom autorskih prava i kopirajta.

Ako priču malo šire posmatramo, nije svejedno. Nekome ko živi od fotografije (ili bilo koje grane umetnosti) krađa ideje koja je u neku ruku originalna uopšte nije simpatična pomisao. Nije tajna da su stock sajtovi puni fotografija koje su “kao slučajno” rađene detaljno inspirisane nekim snimkom sa velikim brojem prodaja. Nekome je to validan recept, ali granica mora da postoji. Nadam se da će ovo ipak ostati izolovan slučaj jer ne želim ni da zamišljam pakao koji bi nastao da izraz “dovoljno slično” postane redovan deo zakona o autorskim pravima. To bi zaista bilo previše.

Ja lično ne mogu sebe da zamislim da na primer Katarini i Urošu kenjam da im je ovaj snimak sa Petrovaradinske tvrđave suviše sličan mom noćnom snimku iz zaglavlja bloga. Na šta bi to ličilo?

.

… via pixiq … via Amateur Photographer …

S konja na magarca … ali ne bilo kakvog

Prošlu nedelju ću najviše pamtiti po često grickanoj donjoj usni. Čudno na koliko stvari koje bih rado usput fotografisao sam naleteo baš u danima kada sam bez fotoaparata.

Nakon divnog višegodišnjeg druženja, oprostio sam se od DSLR-a, ponovo imam samo kompakt. Poslao D90 “na doboš” i postao ponosni vlasnik Canona G12. OK, jeste, nije bilo koji kompakt već tenkić, ali takav sam i hteo.

Realno, u pravu je svako ko za ovakav prelazak kaže da je “s konja na magarca”, ali već nakon par sati igranja novom igračkom bilo mi je jasno da ova priča može drugačije da se prevede na razne načine. Jedan od njih je i da sam na primer neki Mondeo karavan zamenio nekom 207-icom, zarad lakšeg svakodnevnog parkiranja po džepovima torbice ili kaputa. Razne se varijacije mogu ispričati na tu temu, ali stoji da nakon DSLR-a  ovakvim aparatom može da bude zadovoljan samo svako ko zna šta da ne očekuje, a ja se nešto kao ložim da sam jedan takav.

Rezultate i posledice igranja i eksperimentisanja ćete videti uskoro … ovde, naravno.

.

FujiFilm FinePix S2950 – neka zapažanja

Već neko vreme me držala misao da nabavim i neki kompakt, tek da imam fotoaparat i kad ne nosim DSLR, a mobilni mi nije dovoljan. Potpuno validna misao, samo sam se svaki čas prenemagao šta. Nakon dosta razmišljanja, počeo sam sve češće u toj ulozi da gledam Canon PowerShot SX130 IS, ali su se baš dan pre EXIT-a  neke kockice poređale drugačije, pa je u priču ne baš očekivano uleteo FujiFilm FinePix S2950 i ne bunim se.

.

FujiFilm FinePix S2950

.

Prvi susret je bio pomalo emotivan, pošto je moj prvi digitalni fotoaparat koji je bio fotoaparat, a ne igračka, bio S5500 (na neki način čukundeda ovog modela). Na prvi pogled me prijatno iznenadilo koliko se sam oblik aparata u suštini nije promenio. Onda je usledio drugi pogled, momenat kada su razlike počele da iskaču, ali krenimo redom.

FujiFilm FinePix S2950 je mali ultrazoom kompakt prepoznatljivog stila. Ima maleni (1/2.3″) CCD senzor rezolucije 14 megapiksela i zoom objektiv velikog (18x) raspona 28-504mm (ekvivalent lajka formatu, inače 5-90mm) sa maksimalnim otvorom blende od f/3.1 do f/5.6 (zavisno od postavljene žižne daljine). Na leđima aparata je veliki 3″ LCD ne baš guste, ali dovoljne rezolucije, ima i mali displej slične (nešto manje) rezplucije u “EVF” zuheru. Raspon osetljivosti senzora je od ISO 64 do 1600 sa dodatkom ISO 3200 i 6400 dostupnim samo pri snimanjuj fajlova manjih dimenzija. Ima i optičku stabilizaciju (sensor shift) i prepoznavanje lica i snima video i ima skoro sve one posebne automatske modove za skoro sve prigodne prilike. Znači mali je čudo.

Oblik aparata je prilično tradicionalan za ovu seriju i tu nema ništa sporno. Desnom stranom tela aparata dominira poveliki “grip” koji prilično dobro leži u ruci. Bonus karma poeni u ovoj kombinaciji su to što je toliki grip istovremeno i kučište za 4 AA baterije, što znači da imate solidnu “kilometražu” između dva punjenja. Pomenuti veliki displej je mršav po pitanju rezolucije i ima malo napucan kontrast, ali ni jedno ni drugo nisu preterani problemi. Ugao preglednosti displeja je pristojan, ali je interesantno da je slika prilično preglednija kada se gleda odozgo, nego sa donje strane. Konkretno kada dignete aparat da snimite nešto preko gomile, slika na displeju je lošija nego kada spustite aparat da se negde ušunjate. Maleni displej u zuheru (EVF) nije ništa boljeg kvaliteta, čak je i malo manje rezolucije, ali samo postojanje tog dodatnog displeja znači, pogotovo u sred sunčanog dana kada je zbog okolnog svetla veliki displej skoro neupotrebljiv.

Komande su OK raspoređene, sa  prilično logičnim ponašanjima u režimu snimanja i pregleda. U načelu, ovaj Fuji je prilično smart i od korisnika ne zahteva preterani trud za korektnu ekspoziciju, mada voli malo da preeksponira. Ima prilično korisne Auto ISO modove (do ISO 400 ili 800) koji se trude da osetljivost drže što niže i to radi sasvim pristojno. Mana je što su ti modovi osetljivosti dostupni samo u “P” (Program Auto) modu, ali to i nije preterana mana pošto je ovaj aparat u stvari pravljen da se baš tako koristi.

Blenda mu je čudno enigmatično napravljena. Postoje samo 2 (da, DVA) otvora blende: potpuno otvorena i (za dva koraka) zatvorena blenda. Malo čudno, ali nije preterana mana pošto eksperimentisanje sa dubinskom oštrinom nije realna opcija na aparatima sa tako malecnim senzorom.

Blic je OK, ništa posebno, ali dovoljno za potrebno doosvetljavanje scene. Ume fino da se snađe kao pomoćno svetlo za razbijanje senki kada se snima u sred jako sunčanog dana. Iako uz pojačanje osetljivosti može u mraku dosta da dobaci, nije za upotrebu na daljinu veću od 3 – 4 metra.

Zoom objektiv je ogromnog raspona, počinje od prijatno širokih 28mm i tera do nešto sitno preko 500. Optički nije neko čudo, posebno najdalja četvrtina raspona, što iskreno nije neočekivano. Deformacije kadra su prilično izražene na najširem delu zoom raspona, u ostalim delovima raspona su manje više OK. Oštrina po ivicama kadra vidno opada, posebno u (opet) najširem delu raspona. Ima i neke ograničene macro i “Supermacro” opcije koje služe svrsi za cvetiće i satiće, ali ne i za bubice i trepavice. Ne bi ih navodio kao posebne kvalitete ovog aparata. U nastavku su primeri raspona zoom objektiva i SuperMacro moda.

.

FujiFilm FinePix S2950 - zoom raspon

.

FujiFilm FinePix S2950 - SuperMacro primer

.

Kvalitet slike nije za preteranu pohvalu. Na kontrastnim scenama zapušenih senki i izgorelih oblačića ima više nego što bi se očekivalo. Obrada u aparatu je prejaka i dosta sitnih detalja ume da bude prepeglano, posebno u kombinaciji sa šumom na većim osetljivostima. Jeste ovo jeftin kompakt, ali sam ipak očekivao malo više.

Očekivano, može da snima i video do HD (1280×720@30fps) kvaliteta. Video mu u suštini i nije neki, a dodatni problem je što se čuje svuk zumiranja i fokusiranja što uz spor i kolebljiv fokus ovaj aparat ne čini preterano zahvalnim za video klipove.

Kad pričamo o manama na prvom mestu je brzina. Aparat je spor. Posebno je spor za one koji su navikli na bolje, pogotovo kada je to “bolje” neki DSLR. Istini za volju, za tolicne pare se ne može očekivati čudo, ali imam utisak da su mogli bolje. Posebno kritikujem fokus koji je ovom aparatu rak rana. Em spor, em voli da omaši, posebno kad svetla nema baš obilato, a dodatni problem je što se na onakvom displeju ta greška ne primeti dovoljno. Problem sa fokusom je posebno izražen pri snimanju video klipova gde se ponekad dešava da se na najmanji pokušaj zumiranja fokus totalno pogubi i potraje malo dok se ponovo ne nađe. Sve je ovo manje izraženo kada ima dovoljno svetla, ali generalno za dobro fokusiranje je potreban neki trening pre nego što se dođe na nivo redovnog uspešnog fokusa.

Na kraju šta drugo reći nego ono već poznato “koliko para toliko mizike”. FujiFilm FinePix S2950 je aparat iz one čuvene grupe “do 200€” i za te pare zaista vredi. Da li je najbolji aparat za te pare, iskreno ne znam, u toj priči ima dosta subjektivnog i afiniteta. Pošto mi nije posebno važno da može da se spakuje u džep, meni ovaj za sada sasvim odgovara kao lagani saputnik kad god nisam baš raspoložen da na leđima imam ranac sa DSLR-om.

Za sam kraj, naravno, par motiva uhvaćenih ovim mališom:

.

.

.

.

.

.

Još (uglavnom hiISO) fotografija u temama sa ovofodišnjeg Exit festivala OVDE, OVDE i OVDE.

.

Exit MMXI … nedelju dana posle

… nastavak ODAVDE …

.

Čudno je to kako čoveka posle onakvih dana, bolje reći noći, obuzme neka blesava lenjivost i nezainteresovanost za sve ostalo. Bar onoliko čudno koliko je čudno da sam baš o tome pisao pre puta u Novi Sad … Ovaj post sam započeo sa „dan posle” u naslovu, ali sam brzo to prepravio u „dva-tri dana posle” i na kraju stigao do onog naslova gore. Toliko na tu temu.

Za početak par fotki koje su nedostajale prošlom postu, a najavio sam ih za ovaj

.

.

.

.

.

Poslednji dan ovogodišljeg Exita je ipak bio jedan od boljih u nekoliko poslednjih godina. Jedino mi je ostalo žao što sam propustio Big Audio Dynamite, ne koliko zbog njih samih koliko zbog toga što ih kite perjem reinkarnacije The Clash zbog Mika Džonsa. Sve je počelo još za dana nastupom Discipline kičme, Koja i ekipa su svoje odradli na pravi način. Glasno i prljavo.

Još mi je Disciplina zvonila u ušima kada sam stigao pred “Fjužn”. Dočekivanje Partibrejkersa su začinili Messer Chups, ruski rockabilly trio sa PinUp stilizovanom basserkom.  Uopšte nisu dosadni.

.

.

.

Partibrejkersi se nisu čekali dugo. Volim iznenađenja, ali kod njih iznenađenja nema. Nema ni kompromisa. Samo na kraju njihovog koncerta imam neki čudan osećaj da je sve trajalo prekratko, bez obzira što su se u međuvremeno kazaljke prilično izvrtele.

.

.

.

I nije čudno ni to što se na kraju njihovog nastupa cela, ali bukvalno cela publika u momentu okrenula i mirno, ali ubrzanim tempom krenula na MainStage uz laganu priču promuklim glasovima. Tamo se upravo spremao glavni nastup ovogodišnjeg festivala.

Nick Cave opet nema brkove, ali  ima novi stari bend i zovu se Grinderman i još uvek su opasni. Najopasniji. Ne ume svako bez ustezanja da skoči dole i pruži ruke u publiku. Ne ume svako da ostane panker iako nosi svileno odelo i lakovane cipele. Odavno neko nije tamo digao toliku prašinu, bar ne tako, na pravi način.  I ono malo glasa što je preostalo u grlu nakon Partibrejkersa + ono malo što se pivom oporavilo je tamo tada nestalo. Narednih nekoliko sati sam mogao samo da šapućem.

Nakon njihovog spektakla je na konstrukciji bine ostalo bar nekoliko poprilično labavih šrafova.

.

.

.

Bez ikakvog dvoumljenja mogu reći da su Grinderman najbolji nastup na Exitu u poslenjih nekoliko godina.

Te večeri je ostalo samo još jedno, Laibach. Međutim pošto su se oni malo čekali vreme su mi ispunili Darkwood Dub na istom onom malom mestu gde su bili i Jarboli dan ranije. Oni su, kakva podudarnost, zaista je čudno, zamalo počeli i završili ovaj Exit svojim nastupima. Ovaj drugi je trajao ozbiljno duže i bolje su zvučali.

I onda Laibach. Još jedan bend koji se nije mnogo promenio kroz ovolike godine. Oštra ikonografija, dosledne formacije, hipnotičke animacije, ritmovi za marširanje … Uvek su bili jaki uživo.

Dok sam se posle svega lagano spuštao onim bangavim stepenicama, vladala je čudna tišina, ne totalna, čak u stvari ne baš tišina već onaj osećaj kraja nečega. Gotovo, bar za ovu godinu.

Dobro je bilo ove godine. Jako dobro. Ujutru pakujući se sam u džepu našao još jedan token za pivo. Neće se baciti, eto me dogodine.

Moram naravno u celoj ovog priči posebno da se zahvalim Dr Bouzu na pomoći i mojim domaćinima, imenjaku i Marijani na gostoprimstvu.

.

Exit MMXI … nastavak priče u nastavcima

… nastavak ODAVDE …

.

petak, 18:47

Danas na tvrđavu idem ranije, već se spremam.

Inače u prošlom postu pomenuti Nublu je jedno baš fino mestašce u sred Novog Sada. Na prvi pogled knjižara, na drugi pogled kao da je kafić i izgleda ima baštu sa malo čudnim stolovima. Na treći pogled se vidi mesto gde vreme teče nešto sporije i mace dremaju gde im drago. I imaju wireless

.

.

.

subota, 02:11

Ranije gore, ranije dole

… laku noć …

.

subota, 12:02 … uz kafu koja je kao jutarnja

Juče je na tvrđavi bio dan pun afričkih muzičkih začina i prvih redova. Dobro je da sam danas krenuo ranije.

Dan su započeli Amadou & Mariam na “mejnu”. Ćaknuti smisao za humor onog nekog odozgo je ovom slepom bračnom paru podario početak nastupa baš u momentu kada je zalazeće sunce tuklo preko čistine pravo na binu. Naravno da im nije smetalo, a nije ni meni. Bilo dovoljno svetla za poneki snimak dok im se ritam nije zaleteo. Posle toga je postojala samo muzika.

.

.

.

.

U nameri da na “fjužn” stignem na vreme stigao sam i da odslušam dobrih 10-ak minuta nastupa Irie FM, sačekam da se gužva malo raziđe i budem u prvom redu za redovno sjajni Veliki prezir. Hvala ekipi njihovih glasnih fanova na džabe pivu

.

.

.

To što sam ostao tu posle njihovog nastupa ipak nema toliko veze sa njima koliko opet sa Afrikom. Femi Kuti, čuveni sin čuvenog oca. Slušao sam ga i kad je bio na Tašu pre onoliko godina, kada je retko ko u publici primetio da je na momente padala kiša. Opet je bio sjajan. U stvari mora se reći bili su sjajni, pošto je na bini bila dvocifrena ekipa sa mnogo duvača i udaraljki i tri bucmaste tamnopute koje su svojim plesom daleko više nego pratećim vokalima obeležime ovaj fenomenalni šou.

.

.

.

Posle toga su me noge bolno podsetile koliko im ne prija toliko skakanja za jedan dan pa sam ostatak večeri proveo uglavnom opuštenije.

.

nedelja, 03:40

Danas gore bilo ljudi koliko juče i prekjuče zajedno, a možda i našto sitno preko toga. Mnogo bila gužva, svuda.

.

nedelja, 16:05 … pripreme za poslednji dan …

Sinoć su Jinx opet sjajno svirali, ali su svirali kraće od Darkwooda. Ne kapiram kome je to na pamet pala ta fenomenalna ideja da u program stavlja nastupe od 35 minuta. Vrhunski antigenijalno.

Vreme do nastupa prvog nosioca LineUp-a, sam spucao tu iza na kao posebnom mestu pod imenom “Jack Daniles Experience Backstage” gde sam za pamćenje ključnog detalja iz trominutnog 3D filma dobio tesnu majicu, a pošto mi je tesna dao sam je Vesni.

Jamiroquai su počeli knap na vreme pred ukupno (odokativno) 119% popunjenosti kapaciteta prostora za publiku. Nastup vrhunski bez zezanja, od basa treperi kosa na glavi, animacije u dnu bine velike ko odbojkaški teren, možda i veće.  Bilo je vrelo. Pola sata nakon početka sam se izmakao malo dalje gde je bilo kiseonika. Ne bi me čudilo da čujem da je tamo na par metara od stejdža (gde sam bio na početku koncerta) neko do kraja koncerta pao u nesvest.

Za to vreme na jednom drugom, značajno manjem mestu su nastup počeli Jarboli. Početak sam propustio, ali sam ipak stigao. Bravo za mene

Večeras je gore prvi nosilac sa moje liste. Da, Nick Cave. Nadam se da ću stići i da ispratim Partibrejkerse i da ću izdržati da sačekam Lajbach …

Fotke od sinoć i večeras u nekom postu kasnije …

EXIT MMXI … priča u nastavcima

.
četvrtak, 18:41, Novi Sad, bašta Oblomova

Ne znam tačno kad ću se naći u dometu nekog wireless-a, ovo piskaram onako pa ću postaviti kad stignem.

Inače, ponovo potvrđeno, čekanje poslednjeg momenta da se uzmu “one” narukvice i dalje nije dobar potez. Ne, nisam čekao satima, sve te sitnice završio brže nego što sam se i nadao. Doputovao sam ranije.

.

.

.
.
E, ovaj Fuji jeste malo “debil frendli”, ali izgleda ima potencijala. Malo je čudno ponovo navikavati se na minijaturni aparat koji liči na pravi aparat, samo je duplo manji. Mami prisećanja na moj prvi Fuji (S5500), samo je sada mnogo zanimljivije igrati se zbunjivanja automatskih opcija nego ranije. Megahit je zbunjivanje u panoramskom modu
.
.
Inače, Novi Sad je danas vruć. Jako vruć. Neka je.
.
 petak, 04:38, pored kreveta.
.
Znam da je ovo vreme većini dobro jutro, meni je laku noć.

… bez budilnika …

.
petak, 12:51
.
… dobro jutro …

Sinoć bilo malo čudno prvo veče, ne loše, samo malo čudno.

Stigao taman pred prve tonove Darkvood Dub što sam odmah okarakterisao kao “super”, ali sam prebrzo shvatio da su oni tu samo kratko. Svirali su tek nešto jače od pola sata. E, da li je još neko primetio koliko Lav Bratuša bolje zvuči uživo nego na albumima? Da ozbiljan sam.

Usput sam na Darkvudima shvatio da ovaj mali Fuji i nije neki koncertni heroj. Posebno se muči na fokusu.

Onda sam se malo promuvao okolo više zbog piva nego muvanja okolo, ali ta dva uglavnom idu zajedno.

Arcade Fire su se baš potrudili i sklopili ozbiljnu priču. Zvučali su odlično i napravili su pravi cirkus od nastupa, ali se nekako nisam našao u tome nakon 15-ak minuta i otišao opet malo okolo.
.

.
I tako nakon još malo piva i par “e, pa i ti si ovde” epizodica sam malo sačekao nastup ekipe Svi na pod, tek da ne budem predaleko. Jeste, mogao sam odmah da zapucam na Pulp, ali nekako mi se nije dalo na ne ostanem i dobro je tako.
.

.
Opet su imali sjajan nastup i taman kad su najavili za kraj koncerta “Zlato” organizatori su ih oterali jer kao nema više vremena. Nije fer!

Kako god, posle toga sam ipak pokušao da da odem da odslušam preostali deo nastupa Pulp, ali nisam stigao dovoljno blizu pa sam nastavio šetnju. A kažu mi ljudi da su bili baš dobri i da i nije bila tolika gužva bliže do bine, ali eto. Još sam usput negde izgubio jedan šareni peškir. Pošto mi neki hotdog pokupljen usput i nije baš nešto prijao, odlučio sam da usput umesto piva pokupim koka-kolu, kad ono …
.

.
I to nije sve, nakon toga me sačekalo i najprijatnije iznenađenje večeri. Ne sećam se da sam ikada čuo za bend čije je ime toliko jako u neskladu sa muzikom koju sviraju. Zašto li su odabrali ime Beirut, stvarnio ne znam.

I to je bilo to za to veče što se mene tiče, oko 3 sam odlučio da sebi priznam umor i polako počeo da razmišljam o silasku sa “Đave”. Nisam bio jedini, dosta ljudi je od priklike tada razmišljelo od prilike tako nekako, krenuli i poneki ostavili za sobom ostavili poneki trag.
.

.
petak, 16:35 @ bašta Nublu
.
Evo ga neki wireless …

Novi Sad je i danas vreo, opako vreo. Neka je …

.

Letnja lenjost … i opet Fuji

.

Leto … Manje fotografija, manje dubokoumnih razmišljanja, manje zabačenih linkova što dižu obrve …

Nekim čudom, iako sam drugačije planirao u rukama mi se ponovo nalazi mali Fuji. Ovaj put je to je FujiFilm FinePix S2950, jedan od onih aparata koji po priči proizvođača obiluje opcijama manuelnih podešavanja, ali se koristi skoro isključivo automatski. Kako god, nije sićušan, ali je opasno sitniji od DSLR-a sa par objektiva.

Opširnije na ovu temu kroz nekoliko dana. Ja odoh u Novi Sad na Exit …

.

Uživajte u letu!

.

RAWci beogradski

Negde sam davno pročitao da street fotografi svojim objektivima na naki način prekopavaju gradsku svakodnevicu tragajući za dragocenim prizorima, scenama, momentima.  Zaista ne mogu da se setim gde sam naišao na taj citat, a na njega me podsetilo jedno malo, interesantno fotografsko dešavanje. Odatle takav naziv posta.

FotoForum Beograd je dešavanje u mom novobeogradskom komšiluku, u maloj sali Doma kulture Studentksi grad, a ja se iz nekih uvek drugačijih razloga do sada nisam  setio da svratim. Uvek je bilo nešto preče. Ovaj put nije, a i kao gosti su se pojavili BelgradeRAW pa sam iskoristio priliku.

U opuštenoj atmosferi pričalo se o počecima, razvoju, stavovima, idejama, planovima, onoj knjizi što stoji na šanku u Gradu. Poseban deo razgovora je bio posvećen njihovoj OnLine aktivnosti kroz Flickr fotografsku mrežu, gde kroz moderaciju samih članova grupe nastaje fotografijama ispričana priča o nekom drigačije viđenom Beogradu. U razgovoru je pomenuta i prilično legendarna Fliker grupa HCSP (Hardcore Street Photography). Ceo razgovor je sve vreme bio ilustrovan fotografijama članova grupe, ali i probranim radovima ostalih autora sa Flikera.

U svakom slučaju, čini mi se da ću na ovakva dešavanja u studenjaku u buduće češće svraćati

.

Članovi grupe BelgradeRAW: Andrej Filev, Darko Stanimirović,  Nemanja Knežević i Luka Knežević-Strika.

.

Ivan Petrović, inicijator i vođa projekta FotoForum Beograd.

.

Prvi šablon, finale – priča o senzoru i kraj

Ovaj post je jedan od nastavaka ovde započete priče.

.

Već neko vreme mi se mota po glavi razmišljanje o svojevrsnom ćorsokaku u koji se malkice zaglibila svetska industrija digitalnih fotoaparata. Kupovina skupog i kvalitetnog fotoaparata u filmaško vreme je imala debelog smisla u činjenici da su ti fotoaparati konstrukcijom i materijalima bili prilično trajne stvari. U današnje vreme se taj koncept čeono sudara sa činjenicom neminovnog zastarevanja senzora koji se ugrađuje kao fiksirani deo, što konkretno znači da će za par godina biti pomalo zastareo, a za 5  ili 6 godina nekome čak i smešan u poređenju sa tada aktuelnim modelima. Surovo! Ako uzmemo za primer neki ozbiljan model (na primer …),  lako možemo doći do računice da je ozbiljno realnije kupiti neki napredniji amaterski model i za kusur neki bolji objektiv (ili čak par komada) nego na nov fotoaparat slupati budžet dovoljan za pristojan automobil .

Konkretno kažem da niko od te velike svetske elite nije napravio ništa posebno revolucionarno dok se ne pojavi bar neka mogućnost zamene senzora. To je u suštini toliko važno da ću momentalno da odem da promenim malo stavku o senzoru u prvom uvodnom postu ove šablon priče …
… i evo vratio sam se

Naravno da se ne nadam da će se odmah desiti da će sami korisnici moći taj zahvat sami da obave za par minuta u par poteza šrafcigerčićem i flešovanje firmvera. Pre će se desiti da će takve opcije, naravno po nekoj ne baš sitnoj ceni biti dostupne u nekom ozvaničenom sevisu, ali to je već korak na dobru stranu.

Nešto kao hibridni pokušaji postoje u obliku Ricoh GXR koncepta u kome se kao zasebna izmenljiva komponenta nalaze upakovani objektiv, senzor i osnovna elektronika. U suštini, ovo je na neki način super pošto sam standard ne precizira određenu dimenziju senzora, pa se tako jedan untrazoom može za par ternutaka pretvoriti u LowLight aparat sa nekim prajmom ogromne blende. Skoro se pojavila i najava proizvodnje modula koji bi umesto objektiva imao bajonet za montiranje nekog ozbiljnijeg objektiva. Zvuči možda čak i previše da bi bilo istina.

Nadu  u lepšu budućnost daju i vredni japanski pronalazači koji ponekad izmisle baš ono što bi trebalo. Ovo je divno i naravno da će jedan savremeni funkcionalni digitalac budućnosti to obavezno imati. Da je bilo pameti pola koliko je gladi za profitom, ovo bi već postojalo.

I to bi od prilike bilo to za ovu priču. Kada će se i da li će se ikada desiti da neki ovakav aparat sleti u ruke lovaca na momente krajnje je neizvesno. U međuvremenu ostaje nam da istražimo granice onoga što već imamo, a realno rečeno već imamo mnogo. Važno je da svrha fotografisanja (stvaranja uopšte) bude ŠTA, a ne ČIME.