The Doors …

I tako … nakon debelih godinu i po, neopravdano i ničim izazvano ja sam postavio novi blog post. Nije da nisam fotkao, ali sve mi se nekako svelo na telefon, na instagram, na tviter, na linkovanje i šerovanje svačega, dobrim delom tuđeg … A moglo je bolje … Previše fotografija mi čami negde posnimljeno, netaknuto. Čekaju da se neko seti da ih sredi i pokaže ljudima, a taj neko nije bilo ko. Ja sam taj koji se ulenjio.

Jutros sam bio do KBC na Bežanijskoj kosi. Krenem ka kapiji, pa se vratim i pogledam prizor ponovo, pa priđem i malo postojim tu i gledam. Da ne znam šta je sa druge strane, to bi bio tako nestvaran prizor. Sve me ovih dana podseća na to koliko su se urbani ljudi mahom odcepili od prirode i koliko me je samo nekoliko dana na Zlataru zveknulo u glavu. Predugo nisam bio u nekoj prirodi, mislim pravoj prirodi.

Otvorim torbicu, izvadim fotoaparat i napravim snimak, pa se pomerim par koraka levo i napravim još jedan. Nešto kasnije sam tiho, bez reči čestitao sebi što nisam ovo uradio telefonom.

E, da, inače iza tih vrata je preglasni auto put i te krošnjice što vire preko zida su sa druge strane, ali fotke su čudo ponekad samo zato što nemaju zvuk.

Magla

Blokovi u magli – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Skoro cele ove nedelje, svako jutro magla se muvala među soliterima savskih blokova. Nekad tanka, češće gušća, ponekad ko testo gusta, može kocke magle da se seku, kule magle da se grade. Da, znam, setio se već neko, nije baš originalna ideja. I po mrežama je ovih dana dosta zamagljeno, u stvari više je letela prašina. Počelo je kao priča o nekom hlebu koji jeste ili nije samo to, pa preraslo u opaku diskusiju. Mnogo se ljudi batrga da im se čuju reči u toj buci, a kao što to obično biva, najglasniji nisu najpametniji, vać oni kojima je više stalo da to što pričaju bude glasno i da odjekuje što dalje, nego da bude istina.

Pomislio sam da će ipak vredeti da se čita svašta napisano na tu temu, pa prekasno shvatio da ni pola od svega toga nije vredelo koncentracije. Bolje da sam umesto čitanja šetao i fotkao izmaglicu. Da sam to uradio bar bih imao više fotki da nakačim, a ne samo ovu jednu.

 

 

 

Lisabonski okeanarijum

U međuvremenu, ja nastavljam Lisabonske priče, ovaj put najavljena priča o okeanarijumu.

Mnogo dobar trip. Nije džabe, ali vredi! Iskreno, ne čudi me da ga je TripAdvisor proglasio za naj akvarijum 2015.

Svakako savetujem da obiđete ovo zdanje, ako se zadesite kroz Lisabon. Lisabonski okeanarijum (Oceanário de Lisboa) je malo podaleko od centra, u severoistočnom delu grada, samo par stanica metroa pred aerodrom, ali njihovim metroom i nije neko cimanje.

Kako bi se i pretpostavilo, u pitanju je jedan ooooogrooomaaaaan akvarijum, prema zvaničnim podacima oko 5000 kubnih metara u kome pliva mnooogo raznih riba raznih oblika, boja i veličina, a ponekad i poneki ronilac. Tu je i još dosta manjih akvarijuma i nekoliko zona koje su klimatizovani habitati za razne životinjice manje, više ili preterano dalekog porekla. Svuda nakolo su su i edukativni paneli sa osnovnim informacijama, a tu i tamo su raspoređeni i veliki displeji sa kompletnim interaktivnim multimedijalnim lekcijama. Zarazniji su nego neke igrice. Stvarno su se potrudili ljudi.

Često pored redovne stalne izložbe imeju i posebne programe. Na primer, kad smo bili mi imalo su posebnu izložbu o kornjačama i kroz ceo glavni hol su bile postavljene ogromne kornjače od špera. Taj glavni hol je inače priča za sebe. Ceo jedan duuuuugačak bočni zid je prekriven pločicama, ali su na oinekim pločicama neke kao teksture, pa je to ustvari jedan ogroman mozaik na kojem je svaka pločica kao piksel. Da bi se videle ribice, a šta bi drugo bilo, mora čovek da se udalji, jer se izbliza ništa posebno ne vidi.

Meni se svidela i njihova politika prema fotografisanju. Sve može, osim fleševa. Čak i ako vam se desi da nešto neki put sevne, niko neće praviti buku oko toga, ali će brzo neko prići da vas upozori da to ipak ne radite. Fer skroz, a kad je već dozvoljeno, evo ima šta i da se pokaže:

 

 

Poziranje – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Maskota Vasko – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Mozaik i kornjače – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Foto Maja – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Ptičica – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Plavetnilo – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Lisabonski okeanarijum (Oceanário de Lisboa) – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Izlog boja – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Izlog boja – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Underwater Photo – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

Underwater Zen- [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Toliko za ovaj plavičasti post. Sledeći će najverovatije biti drugačije obojen.

Hvala na poseti i čitanju.

 

Sećanja na Lisabon …

Zar već ima godinu i po od tog putovanja?! OK, nije punih godinu i po, ali ne ne fali mnogo, šačica dana. Možda mi se ovo čini tako predaleko jer se dosta toga izdešavalo između. Da, verovatno baš zato.

Lisabon … Eh … Bio sam tamo pre godinu i po … u stvari šačicu dana manje, ali na ovu daljinu dođe isto.

Ako planirate put u lisabon, savetujem april. Mi nismo bili u aprilu, bili smo početkom maja, i sasvim je OK, ali u maju već polako počinju da se roje turisti, pa može da vas zadesi i poneka gužva ponegde. Mislim da ih početkom aprila još nema toliko, a i portugalsko okejansko prolećno vreme je sasvim prijatno. Uvek toplo, nikad vrućina. Milina.

Za slučaj da ste na ovj blog pali s neba i da tek sada čujete za njega, ja sam o Lisabonu već malo pisao, o tome kako smo po gradu putovali i šta smo usput sve viđali. Ostalo je još da podelim s vama još neke fotograije i priče o Okejanarijumu i okolnim interesantnim mestima.

Znači tim redom, prvo još neke fotografije …

 

Fontana sa refleksijom – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

A u parku misterija – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Šareno – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Krošnje i senke – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Živa ograda – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Mozaik na kraju tesne uličice – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

 

 

Pogled na manastir iz parka – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Crkva Svete Marije – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Moreplovci – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Knjige i metro – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Fantom iz metroa – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Tesna uličica – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Šarene pločice – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Drvce – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Levo Desno = Dole Gore – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Lisabon – Turistička limunada – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Murali – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Vreme poluraspada – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Fasade – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Velike šarene igračke – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Lisabonska bandera – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Minimalizam iz parka – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Poravnanje – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Most – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Avion – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Okean – [iõ] – Dejan Danailov © 2014.

Za Okejanarijum i ostalo se strpite malo, dok sredim fotke i ispišem lep modro plavičasti post.

Hvala na čitanju i gledanju …

 

Uvala Zenčišće

Uvodni oftopik: Jeste, ima skoro godinu dana od poslednjeg novog posta na ovom blogu, a i taj post je bio deo prekinute priče o nečemu od pre godinu i po. Ja eto odlučio malo da probam da se vratim. Ako uspem, videćete možda ovde povremeno poneki novi blog post. Ako ne uspem, sigurno nećete.

Sećate se Jelse? Da, malog gradića na otoku Hvaru. Neki malo sredovečniji ga se možda sećaju i iz prve ruke ako su tamo letovali. E, baš tamo sam bio ovog leta. Metar godina nisam išao na more, pa otišao sa slatkom mi ženicom ove godine malo tamo da se osolim.

More, sunce, kamen, četinari, čamci i brodovi, po koji hidroavion i turisti. Mnogo turista.

Jeste, fotkao sam svašta, ali ovaj post neće biti fotografije kakve ljudi obično pokazuju posle letovanja. Da, imam i takvih, snimanih po receptu “komad mora, stari grad“, ali ovaj put je priča mao drugačija. Draga i ja smo taj dan iznajmili bajseve da odemo do neke dalje plaže. Našli smo finu uvalu, ima nešto ljudi, ali daleko od toga da je gužva, fino mesto za opuštanje i uživanje kraj mora.

Plažica – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Videlo se da je gore neka naizgled napuštena građevina, a i meni se činilo da je tu negde onaj čuveni dečiji hotel koji su nekada klinci koji su tamo išli preko škole na letovanje opisivali pojačanim dozama superlativa. Onako, ponajviše iz radoznalosti uzeo sam aparat i krenuo gore.

Jeste, to je bio taj nekada predivni hotel koji već poodavno ne nosi taj epitet. Sada je ruina. Napuštena, opustošena, porazbijana ruina. Svrati tu ponekad poneko, ali uglavnom iz sasvim drugačijih razloga i ko ne pazi lako može ugaziti u tragove neke od tih poseta. Da ne pričam previše, pogledajte i sami.

Prilaz – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Stepenište – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Bazen – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Bazen – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Bazen – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Bazen – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Stepenište – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Velika terasa – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Priča je tužna. Tokom onog rata su ga preplavile izbeglice, posle izbeglica su došli lopovi koji su odneli sve što se moglo odneti, posle lopova divljaci koji su ono što je ostalo slupali.

Tužan je i nastavak priče. Prvo su Hrvati pokušali da prodaju taj hotel, ali bez uređene vlasničke dokumentacije slabo se ko usudio da se ozbiljno interesuje za to. Nakon neke od etapa postjugoslovenskih pregovora hotel je formalno vraćen Srbiji, koja je urednim ugovorom ceo kompleks prodala Hrvatskom biznismenu koji godinama nakon kupovine svega ne može da sredi taj prostor jer zbog kretena koji vladaju Srbijom i Hrvatskom iako u tom vladanju baš nešo i ne briljiraju, čovek ne može ni da uknjiži to vlasništvo ni da dobije dozvole za otvaranje poslova. Naravno, Svaka slučajnost sa događanjima ovih dana u vezi granica i migranata je … neminovna.

Za slučaj da vas interesije, opširnije pogledajte na linkovima dole:

Slobodna Dalmacija (06.02.2009.) Tuga u uvali Zenčišće

B92.net (25.08.2009.) HR: Imovina srpskih firmi 700 mil.€

Dubrovački Vjasnik (14.01.2010.) Danko Končar za bivše beogradsko odmaralište na Hvaru još čeka vlasničku dokumentaciju: Umjesto 150 radnih mjesta devastirano odmaralište

Slobodna Dalmacija (07.03.2012.) Končar platio 6,25 milijuna eura za odmaralište u Jelsi, a ono propada

Danas (21.11.2012.) Omiljeno odmaralište Beograđana – prodato

Balkanist (27.08.2013.) Mračna strana hrvatskog turizma – Beogradsko dečije odmaralište. Ovaj link je deo podužek teksta o gorkim sudbinama čak dvadesetak hotela i odmarališta.

Urbex & EDC Croatia Facebook page (15.09.2015.) Beogradsko odmaralište / Belgrade resort, Jelsa. Link sa dosta fotografija iz objekta.

Jeste, nije baš neka priča za povratak na blog, ali možda ipak i jeste. Videćemo već …

Lisabon na točkovima

O, pa jesam li to ja nakon dvocifreno nedelja odlučio da svratim na sopstveni blog i dopišem ponešto. Ma neka sam, valja se i to ponekad 🙂

Ovaj put opet o Lisabonu. Bili tamo moja draga i ja proletos, već sam pisao kako smo leteli i kuda smo šetali, sad ću malo o snalaženju po gradskom prevozu.

.

.

Prva i najvažnija stvar, ako do Lisabona dolećete jeste da možda i ne morate da se cimate za transfer od aerodroma jer Lisabonski metro ide do aerodroma! Čim izađete sa aerodroma iz glavnog velikog cilindričnog staklenog hola, odmah tu pod crvenom okruglom nadstrešnicom su stepenice za silazak na modernim crtežima ukrašenu stanicu. Tu možete kupiti i drugu važnu stvar.

Druga važna stvar je Zapping karta. To je njihova višenamenska karta za prevoz koja važi u Metrou, tramvajima, (tramvajolikim) uspinjačama i autobusima po gradu, ali i u vozovima koji putuju do obližnjih gradića, tačnije u svim prevozima firme Carris. Zapping kartu kupujete i dopunjavate na automatima koji se nalaze na svakoj Metro stanici i još po negde po gradu. Prva kupovina je 6€ i za to dobijate kartu sa 5€ kredita, a kredite slobodno dopunjavate, a sama kartica traje godinu dana. Posebna pogodnost je što vam ova kartica omogućava prilično jeftiniju vožnju. Sat vremena vožnje metroom, koliko god presedanja da napravite je 1.25€, isto važi i za tramvaje (redovna cena jedne vožnje kartom kupljenom kod vozača je 3.60€), busevi su nešto sitno skuplji, a cena putovanja vozom zavisi od dužine putovanja. Korisno štivo za usput po gradu su mape linija koje imate na KlikOvde.

Mi smo po gradu uglavnom išli metroom, linija ima 4, zovu se po bojama, prilično su fino razgranate i idu dosta često. Skoro da nema šanse da neka vožnja potraje duže od sat vremena. Osim metroa, ono što mnogi turistički vodiči savetuju su i tramvaji, tačnije linije na kojima voze stari tramvaji, posebno tramvaj 28. Ovaj tramvaj jeste fina turistička ruta, prvo ide novim pa sve starijim delovima grada i penje se na brdo, loša strana je što je u njemu velika gužva u bilo koje doba dana i često se može desiti da na početnoj stanici morate da čekate da bi ste ušli u neki. Ne razmišljajte o tome da uskačete negde na sredini rute, pred stari centar, tu je uglavnom najpuniji.

Jedna od stvari koju nismo ni probali su otvreni turistički autobusi. Ima ih mnogo, svaki čas vidite da negde stoji po neki, posebno na značajnijim turističkim lokacijama, gde se bukvalni zaustave na par minuta da ljudi napraver par fotografija, a čim krenu odmah se tu parkira sledeći sa sledećom turom turista, opet na par minuta i tako ceo celcati dan.

Još jedna interesantna stvar koju nismo probali je turistička vožnja ulicama i vodom autobusom amfibijom. Nije da nas nije interesovalo, nego smo tek zadnji dan videli taj bus na ulici (vidi sliku dole). Ja sam mislio da je u pitanju običan bus koji je samo tako dekorisan pošto vozi pored vode, kad ono posle proverim i vidim da je stvarno amfibija. Pored svega ovoga, nameravali smo i da se provozamo iznajmljenim bajsevima malo po gradu, ali je Lisabon mnogo brdovit grad sa često prilično strmim ulicama, pa je vožnja bajsevima moguća samo pored reke gde je ravno, pa smo to propustili ovaj put.

Eto, ja se malo raspisao, nadam se da će vam biti korisno ovo ako budete obilazili ovaj lep grad. U nastavku, samo fotografije …

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Toliko za ovaj put.

Sledeći put opet nešto iz Lisabona ili već nešto drugo, kad stignem.

Pozdrav svima i hvala za čituckanje 🙂

.

Avgustovski MobileKlicker rezime

Srećan početak septembra svima koji slave.

Ja evo odlučio da ponovo pokušam da kao redovnu ustalim mesečnu sitnu reprezentaciju džepnih instant foto kvadratića. Kao i uvek, klik na manje da se vide veće. Nadam se da će vam se svideti

.

 

.

Toliko za ovaj put, ostale ranije, kao i sve buduće možete pogledati na Mobile Klicker blogčiću, a možete i direktno na Instagramu.

Hvala

Lisabonske žive ulice

Pošto ste u prošlom tekstu videli kako smo putovali, evo malo da vidite šta smo videli kad smo doputovali.

Lisabon je inače divan predivan grad, ali je lepši kad nije pretrpan turistima. Početak maja, kad smo mi bili tamo je taj neki prelazni period kada turista već ima dosta, ali ne previše, pa smo i kroz opuštene šetnje gradom uživali.

Tri prva najjača utiska sa ulica Lisabona su trotoari, pešački prelazi i promoteri restorana u centru grada.

Lisabonski trotoari su od kamenih ploča, kocki, svetlih, ali ne baš belih. Od hodanja uglačane pa na suncu blješte, a na širim ulicama i trgovima su i kombinacijama tamnih i svetlih kocki rađene mozaične šare. Mi smo na prvi mah pomislili da su trotoari takvi samo u širim i turistički važnijim ulicama, ali ispade da si takvi kroz veći deo grada. Predivno.

Malo nas je začudili što im pešački prelazi nisu zebre, nego su samo oivičeni linijama. Samo na par mesta u gradu smo videli klasične zebre, a i tu su bile skoro izlizane. Takođe nas je začudila lokalna totalna nezainteresovanost za pešačke prelaze i svetla na semaforu. Izuzev par najvećih najširih raskrsnica, prelaze ljudi ulice svuda i pod svim uglovima, kako im se prohte, a ako slučajno prelaze baš gde nema zebre, ali ipak jeste pralaz, onda i ne gledaju mnogo na semafor. Nas dvoje smo se ponekad baš osećali ko neiskusni kamperi što čekamo zeleno na semaforu da pređemo.

Malo nas je kroz šetnje smarao lokalni običaj da u starom centru grada svaki restoran sa baštom ima i nekog promotera koji sve prolaznike vabi i dovlači da sednu baš tu i probaju oridžinal domestik portogez fud, veri best in taun, veri best! Meni prvi bilo malo i simpatično, ali samo malo, dok nisam shvatio koji nivo je poprimila ta navala. Dodatni problem je i što ih je manjina ljubaznih i normalnih koji vas ljubazno pozdrave i puste da prođete dalje ako kažete da ste već jeli. Većina nastavlja da poziva, a neki krenu i sa gorkim facama.

U svakom slučaju, divan je to grad sa živim šarenim ulicama i trgovima. Evo malo tog života na probranim fotografijama …

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Poslednja dva snimka su mala najava sledećeg teksta o tome kako smo se kretali kroz Lisabon i okolinu kada nismo šetali. Znači metro, tramvaji, busevi, vozovi, taj fazon … Znači uskoro …

.

Letenje

E, da, bili smo u Lisabonu moja draga i ja. Bili još u maju, ali ja nikako da se sastavim pa da počnem redovno da postavljam nove fotografije. Red bi bio. Probaću.

Lisabon je inače divan i ne samo Lisabon nego ima i u okolini par finih divnih mesta i to ćete videti i na fotografijama nekog od budućih postova, ovaj put idem nekako redom, pa kačim samo odabrane snimke letenja i aerodroma. Kao što dolikuje, ispucasmo mi dosta toga na krila aviona i oblačiće u predele koji se vide kroz rupice na oblacima gledanim ozgo.

Za slučaj da vam bude od koristi, evo par osnovnih saveta za putovanje Evropom avionom ovih dana. Ako nosite laptop ili trablet, potrudite se da vam ne bude zakopan u torbu, jer ćete morati da ga na onom rendgen pregledu stvari stavljate u zasebnu kutiju. Takođe se može desiti da, ako imate DSLR aparat, traže od vas da uključite aparat da se vidi da radi, a možda i pogledaju kroz zuher. redovno će tražiti da skidate kaiš sa pantalona pri prolasku kroz metal detektor, a ako imate metalne kopče na obući spremite se i na izuvanje. Jeste, paranoja, ali pošto teško sa ima uzaludnijegh posla nego paranoika ubeđivati da je to samo paranoja, ne nadajte se da će vam bilo kakva buka bilo kako pomoći, samo ćete dodatno zadržavati red, pa će vas i kontrolori i ostali putnici gledati popreko. Znači, osmeh na lice i odgovorite šta god pitaju. Nije teško.

Dosta priče, evo fotografija 🙂

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Uskoro još fotografija, nastalih i dane uzmeđu letova.

Mislim, umereno uskoro 🙂

Hvala na čitanju.

.

Trefik foto

Nekako ovih dana, tužnim povodom, u sećanje su mi svratiti inserti od pre dvadesetak godina. Tih dana smo par drugara i ja, na povratku iz pozorišta, stajali na onoj stanici kada se busevi popnu sa auto puta u “O-brigada” i čekali da neki auto prođe na crveno. Na tom semaforu koji je samo za zebru, na stubu ko za semafor stajala je velika limena kutija sa dva staklima pokrivena otvora sa strane prema ulici. Jedan za objektiv, jedan za fleš. Svaki put kada se neki auto u poznim satima zaleti kroz crveno, mi bi smo na trotoaru stali u neku pozu i čekali fleš. I tako svaki put kada smo stajali tamo, ostavljali smo šaljive pozdrave ekipi koja je razvijala te filmove. Verovano je bar nekome to tada tamo bilo smešno.

Nešto godinica pre toga, dok sam radio u jednoj (sada već bivšoj) foto radnji sa tradicijom, slušao sam priče o ljudima koji su te aparate montirali i održavali i kako su, takođe u neko gluvo doba kad je zora bliža od ponoći, proveravajući servisirane aparate prolazili kroz crveno velikim karavanom sa otvorenim gepekom iz koga su mahali svi koji nisu vozili. Bilo je tu i obećanja da će nekada doneti taj snimak da ga vidimo, ali tu zabavu sam ipak propustio.

Zabava koju (ohoho kasnije) nisam propustio je ona celonarodna zabava kada je nekako na mrežu dospeo poprilično detaljan snimak seksa pored kola na parkingu iza Beogradske Arene. U glavnim ulogama su bili jedan tamni auto ne sećam se koje marke, jedna fina, fino vaspitana devojka i jedan tip koji je nekima bio baraba, nekima heroj, ali tako to biva. Bilo tih dana baš veselja po netu.

Od prilike u isto vreme, počele su da kolaju mrežama ozbiljno manje vesele priče kako su ljudima na kućnu adresu stizale kazne jer ih je neka kamera navatala da su par metara vozili žutom trakom, a i mediji su bili puni priča o tome kako su savremene te nove kamere, da nema šanse da ne pročitaju registracije i ka svi oni sprekevi i folije za preko registracija koje pojedinci oglašavaju kao siguran metod da kamere ne mogu da ih pročitaju.

Još docnije toga, bre neke dve nedelje, dešava se tužni povod sa početka teksta, surovo ozbiljniji od svega gore napisanog. Na Brankovom mostu je ubijen čovek. Stao mu je auto na mostu, on je izašao da proba nešto da uradi, neko ga je udario kolima i ubio i pobegao. Možda bi se o ovome već u početku više pričalo da se nije desio onau užas sa malom Tijanom, ali mediji danas ovde izgleda nemaju kapacitet praćenja dve velike tragedije istovremeno. Tek tiha, ali bolna priča o ocu koji stoji na mostu u znak protesta protiv prećutanog zločina počela je da budi ljude. Juče, u subotu, 10. avgusta, na Brankovom mostu, kraj mesta zločina se okupio protest protiv službenog prećutkivanja ovog ubistva.

Nije mi namera da Policiju učim kako da rade svoj posao, samo ne mogu da se otmem utisku da je ovo što se dešava na ivici sprdnje sa javnim mnjenjem. Pritisak javnosti doveo je do toga da se u javnosti pojave snimci sa kamera na kojima se ne vidi ništa što bi bilo kome razumnom bilo šta razumljivo govorilo. Daleko daleko od detalisanja bezobraznog snimka iz trećeg pasusa iznad slike, daleko od snimaka sa kojih se vide registracije vozila na ivici žute trake. Daleko i od zdravog razuma, dodao bih ja svojim rečima. Možda grešim, ali objavljivanje ovakvog snimka meni više liči na podmetanje narodu izmontirane farse, isfabrikovanog izgovora, nego na smislenu reakciju. Voleo bih da grešim i da sve to nije farsa koja služi da se zamuti voda dok prođu neki dani i dok većina ne zaboravi. Ima ko nikad neće zaboraviti, ali surova je istina da većina hoće. Voleo bih da sam u zabludi, ali …

Nadam se da se na ovome neće završiti.

.