Prvi šablon, epizoda 2. – Modovi snimanja

Ovaj post je jedan od nastavaka ovde započete priče.

.

Već sam pomenuo da imaginarni prototip o kome pričam nema klasičan sistem modova snimanja. Umesto toga je kroz sistem podešavanja bilo koji parametar snimanja je moguće podesiti ručno ili prepustiti automatici aparata.

Da pojasnim. Koliko god da se sistem modova snimanja (M-A-S-P) sa sve onim ikonicama ukorenio kao očekivano obavezan na svakom aparatu, već odavno mi se ne čini kao optimalno rešenje. Ikonice pogotovo. Čemu?

OK, jasno mi je da je to posledica globalne fotografske navike. Realno, taj točkić jeste jednostavan i lak način biranja šta će od podešavanja biti prepušteno automatici aparata i to je zaista dobro. Jedna tako jednostavna opcija dopušta da se jedan isti aparat lako podesi prema afinitetima ili znanju bilo kog fotografa. Jednostavno okrenete taj točkić na odabranu poziciju i … ostavite ga tako danima ili čak mesecima.

U najvećem broju slučajeva taj točkić stoji u jednoj, subjektivno najomiljenijoj poziciji skoro sve vreme.

Daleko logičnije rešenje je de se kroz prost sistem podešavanja (o kome ću detaljnije pričati kasnije u opisu menija) fotografu da potpuna mogućnost podešavanja po svih 5 parametara digitalne ekspozicije. Da podsetim:

  1. Otvor blende
  2. Dužina ekspozicije
  3. ISO osetljivost
  4. Korekcija  boje (balans belog)
  5. Korekcija kontrasta

Čak i u najzahtevnijim uslovima jako retko se dešava da se između dva snimka menja više od 2 od ovih 5 parametara, a bar jedan ili oba se najčešće prepušta automatici aparata. Da uprostim celu priču, svaki od pomenutih parametara bi stajao fotografu na potpunom raspolaganju, uključujući i automatsku opciju. Kontrole otvora blende i dužine ekspozicije bi naravno bile direktno na dohvat ruke (bolje reći prsta), dok bi podešavanje ostala tri parametra bila smeštena u prvi nivo menija podešavanja aparata. Ovakva organizacija se često može naći i na nekim već postojećim aparatima.

Tu u celu priču moram da uvedem još jednu jako lepu stvarčicu koja već postoji. Ono čuveno Pentax zeleno dugme. Za one manje upućene, u pitanju je dugme koje jednim pritiskom postavlja određene parametre kako bi bili podešeni automatski, kada je aparat u manuelnom modu. Fenomenalna stvar koja se tako retko viđa, a tako je korisna. Hoću to!

Sve ovo je naravno stavlja malo na stranu one koji fotoaparat koriste u potpuno automatskom režimu, ali i oni mogu da se nađu u ovoj priči upotrebom zasebnog „inteligentnog” automatskog korisničkog sistema za korisnike koji nemaju pojma šta su konkretno gore navedene stavke. O tome detaljnije u sledećoj epizodi.

Epizoda 3. – Automatika

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s