Boja pre boje

.

Mala praistorija fotografije u boji i neke skorije epizode

Rana istorija fotografije je euforijom krunisala svaki uspešan eksperiment i rešenje svakog nedostatka prepuštala nekoj budućnosti u kojoj će nemoguće stvari postati moguće. Procesi su još uvek bili toliko mukotrpni da je svako sitničarenje bilo smatrano bezobrazlukom. Dagerotipija je izgledala (i danas izgleda) na neki način magično, ali je bila ćorsokak po pitanju umnožavanja kopija. Talbotov negativ-pozitiv proces je imao mogućnost pravljenja većeg broja kopija, ali je u početku kvalitetom bio tek toliko dovoljan da ne bude odbačen kao neupoterbljiv. O realnom prokazu boja niko nije razmišljao … bar neko vreme.

Izazov prikaza boja je ipak bio preveliki. Pošto su tadašnje fotografije redovno bile retuširane prvo rešenje je naravno bilo dorađivanje crno belih fotografija poznatim slikarskim tehnikama. Boja se postizala četkicom što je nekima bilo dovoljno, a nekima drugima nije. Neki ograničeni rezultati su postojali, ali su bili jako slabog kvaliteta ili su bili poražavajuće kratkotrajni. Fotoosetljiva hemija je i dalje bila osetljiva na svetlo, ali ne i na boju.

Eksperimentisanje se nastavljalo na razne načine i tamo gde je hemija poklekla, fizika je poturila rame. Škotski fizičar i matematičar Džejms Klark Maksvel (James Clerk Maxwell) je sredinom XIX veka u teoriji razvio metod dobijanja slike u boji korišćenjem filtera u crvenoj, zelenoj i plavoj boji. Primenom tih ideja engleski fotograf Tomas Saton (Thomas Sutton) 1861 snima malu šarenu škotsku traku (Tartan Ribbon) koja ostaje zabeležena kao prva fotografija u boji. Proces se sastojao u snimanju istog kadra tri puta, svaki put pred objektiv stavljajući filter u drugoj boji. Te tri ploče su nakon razvijanja projektovane na platno kroz tri projektora, svaki sa filterom u boji koji je korišćen i tokom snimanja. Rezultat je, iako po današnjim merilima smešan, a po oceni samih autora vidno nesavršen, ipak bio šokantno revolucionaran.

.

Tartan Ribbon

Tartan Ribbon (1861) – Fotografija Tomasa Satona po uputstvima Džejmsa Klarka Maksvela

.

Najveće čudo u ovom eksperimentu je da je uopšte (uslovno rečeno) uspeo pošto su fotoosetljive emulzije koje su Maksvel i Saton koristili bile osetljive skoro samo na plavi deo spektra. Njih dvojica se na to nisu obazirali pošto za taj nedostatak nisu ni znali, a slučaj je odlučio da dobijeni rezultat ima dovoljno sličnosti sa originalom. Ovo potvrđuje drevni fotografski mit da uspešna fotografija može nastati i slučajno, što i danas važi.

Ovaj metod je ne nedugo nakon pronalaska skoro pao u zaborav, a razlog je bio jednostavan. Preterana zakomplikovanost procesa uz krajnje neizvesne rezultate je već sama po sebi bila problem, a kada se napreduje skoro isključivo učeći na greškama priča postaje ozbiljno smaranje. Pogotovo ako se ima u vidu da se iz rezultata ponekad jedva moglo naslutiti da li je do greške došlo u ideji, procesu ili izvedbi. Ta etapa napretka kolor fotografije je više nego bilo koja druga bila rat ograničenja i upornosti.

Prvo je bilo potrebno da fotografske emulzije malo napreduju pa su uskoro napušteni procesi sa „mokrim“ pločama. Nešto kasnije su ortohromatske i zatim panhromatske emulzije došle na dovoljno kvalitetan nivo osetljivosti na svetlost skoro celog vidljivog dela spektra i već ponekad bile nanošene na transparentne filmove umesto staklene ploče. Jupi!

U takvim okolnostima ideja o boji je ponovo počela da golica fotografe i par desetina godina nakon legendarnih početaka neki su skoro iznova izmišljali ono što su Maksvel u Saton već nekim čudom uradili. Sam proces je u Francuskoj patentirao fotogtraf Luj Artur Duko du Hauron (Louis Arthur Ducos du Hauron)  za kojeg se veruje da je uspeo da napravi prve namerno uspešne fotografije tom tehnikom. Takođe on je prvi praktično opisao aditivni i suptraktivni metod definisanja boje i prvi je proizveo kolor fotografiju u „odštampanoj” formi.

.

Pejzaž juga Francuske (1877) – Luj Artur Duko du Hauron

.

Ne samo ovaj, nego i još mnogi manje-više uspešni eksperimenti iz tog vremena su ipak ostali zabeleženi samo ovlaš, a najveće zasluge za to ima jedan ruski čudak.

Sergej Mihailovič Prokudin-Gorski (Сергей Михайлович Прокудин-Горский) je čovek čije ime morate zapamtiti (ako već niste). Hemičar po obrazovanju, a fotograf po opredeljenju, ostao je zapamćen kao najuspešniji lovac na boje u crno-belom fotografskom svetu. Iako ne najuspešnija, sigurno jedna od najpoznatijih njegovih fotogografija je portret pisca Lava Tolstoja iz 1908. godine. U periodu od 1909 do 1915 Prokudin-Gorski je sa namerom da po prvi put kolor fotografijom zabeleži ljude i predele krstario Rusijom u posebno opremljenom vagonu koji mu je obezbedilo Ministarstvo transporta Carske Rusije. Stotine fotografija koje je na tom putu snimio i danas su predmeti divljenja.

.

Autoportret (1912) – Sergej Mihailovič Prokudin-Gorski

.

Tehnički, metod je i dalje bio niz od tri uzastopne ekspozicije (po jedna za svaku boju) i prikaz na posebno pravljenom trostrukom projektoru. Pored toga, Prokudin-Gorski je neke svoje radove štampao karbon-bromidnim procesom koji je bio prilično mukotrpan i izrada svakog primerka je trajala oko 2 dana. Ironija je da sam autor nikada nije video celu svoju kolekciju u kolor prikazu.

Ova tehnika kolor fotografije je ostala dominantna sve do 1930. godine kada je Kodak proizveo prvi upotrebljiv kolor film. Nakon toga sve je bilo drugačije, u stvari ne baš sve. Sistem dobijanja slike u boji kombinacijom tri monohromatska snimka se igrom slučajeva vraćao u praksu čudnim tehnološkim evolucijama ponovo u dva navrata.

Koliko puta ste na uvodnoj špici nekog matorog kolor filma videli onaj red čudnog teksta „Color by Technicolor“? Tehnikolor je sistem dobijanja boje upotrebom u početku (1922.) dve, a kasnije (1932.) sve tri crno bele filmske trake u snimanju filmova. Snimanje se obavljalo posebno konstruisanim kamerama koje su odmah iza objektiva imale sistem staklenih prizmi sa ugrađenim polupropustnim ogledalima (beam-splitter) koje su snop svetla delile tako da su komponente kolor slike mogle biti snimljene zasebno. Iako početni rezultati ove tehnike nisu bili preterano fenomenalni, boje iz „Čarobnjaka iz Oza“ (1939.) su zapečatile sudbinu crno-bele kinematografije ostavljajući joj samo samo Holivudske mrvice. Nakon toga su crno beli filmovi postali samo način specifičnog umetničkog izražavanja. Kodak je naravno uskoro i tu rupu začepio proizvodnjim kolor filmskih traka razumno prihvatljivog kvaliteta.

Neko vreme je taj metod bio samo deo priče o istoriji fotografije i filma, ali još jedan interesantan kasniji slučaj ju je vratio u praksu, ovaj put u TV tehnici. Koliko god ga je elektronika bila revolucija u priči o pokretnim slikama, boja, tačnije nedostatak boje je i tu bio ozbiljan problem koji je rešavan na nekoliko načina, a jedno od rešenja je bila interesantna evolucija starog znanja u obliku 3CCD sistema. U suštini sve je već bilo tu, samo je trebalo celu priču prevesti u novu formu. Prizme sa polupropustnim slojevima koje su delile snop svetla su već postojale u glomaznim Tehnikolor kamerama, malo su redizajnirane i smanjene i uklopljene sa senzorskim čipovima. Potom je elektronika kamere te tri slike kombinovala u jedan jedinstven signal koji se snimao ili emitovao. Jedno vreme su kamere ovog sistema bile u svakom pogledu ozbiljno bolje od onih sa samo jednim senzorom, ali napredak tehnologije proizvodnje senzora sa bajerovom interpolacijom je na kraju odneo pobedu na svoju stranu. Kako stvari stoje, možda ipak trajno.

Ova priča ipak ne bi bila potpuno kompletna bez pominjanja poslednjeg mohikanca „trobojne“ fotografije, Foveon čipa. Za razliku od najrasprostranjenijeg, bajerovog standarda ovaj senzor svojom slojevitom konstrukcijom takođe kao ostali gore pominjani sistemi snima zasebno svaku od tri boje. Ova stavka ovde spada sasvim uslovno, pošto je u suštini proces snimanja kolor slike ovog senzora najsličniji samim kolor filmovima. Za sada isključivo vezana za Sigma fotoaparate, mala rasprostranjenost korišćenja ovakvih čipova kao da nema neku značajniju budućnost, ali ne bih se odmah kladio da će nestati, bar ne velikim parama.

.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s