Jedno divno praskozorje i jedno ozbiljno razmišljanje

Divno, predivno praskozorje od juče ujutru.

.

Stidljivo praskozorje - [iõ] - Dejan Danailov © 2013.

.

Stidljivo praskozorje sa lastavicama - [iõ] - Dejan Danailov © 2013.

.

Ozbiljno razmišljanje iz naziva je vezano za to kako je ova fotka nastala. Juče rano rano ujutru, toliko rano da sam prvo mislio da je još uvek noć, potera mene bešika na šetnju do klonje. Ništa čudno nakon kasnog piva. U povratku u krevet shvatam da već sviće, bacim kratak pogled kroz prozor i imam šta i da vidim. Sunce skriveno iza jutranjih mestimično bušnih oblačića šiba na horizont fenomenalne zrake kroz zrak. Iz nekog razloga moj prvi impuls je bio da dohvatim mobilni telefon i snimim OVO.

Tek nakon par snimaka napravljenih laganim dirkanjem displeja i kačenja odabranog na instragram, doprlo mi je do mozga da tu malo pored na stolu, odmah do mesta gde je stajao mobilni, imam i fotoaparat. I naravno uzmem aparat i napravim još par snimaka. Ispratim još malo taj prizor i jutarnje divljanje mladih lastavica, i vratim se u krevet …

… i ne mogu oči da sklopim. Prosto, nije mi dala mira činjenica da sam u momentu kada ničim nisam bio ograničen u izboru, prvo odabrao mobilni telefon, a tek onda fotoaparat. Kako je to moglo da mi se desi? Nakon nekog vremena ipak sam zaspao, ali ta unutrašnja debata mi se ceo dan vrtela po glavi.

Onda jutros vidim da je Darko na Fejsu podelio svoj slučaj da sve više fotografiše bez obrade i objave i meni ponovo krenu misli da glume lastavice. Nekako mi iz sećanja doleteše neki retki i čudni momenti kada sam kao klinac u momentima besparice i dokolice praznim aparatom škljocao po sobi ili s prozora. Prvo je to bilo kao neko zezanje, onda mi je na neki način postalo skoro nebitno što u aparatu nema filma. Važnije mi je bilo škljocanje

Sad kao mator sam u nekim momentima počeo da bežim u fotkanje mobilnim. Jeste, nije to baš to, ali je meni možda baš to. Odsustvo bilo kog tehničkog kvaliteta me nekako oslobađa preterane brige, a opet činjenica da svaki rezultat postaje momentalno vidljiv svima mi ne dopušta da budem preterano opušten. Meni to za sada radi, ali ni u kom slučaju nije opravdanje da se kada je moguće, umesto mobilnim, nešto snimi sa nešto više kvaliteta i opcija podešavanja.

Sve vreme mi je jasno da bi bilo jako dobro da se malo nateram da fotoaparat koristim češće od telefona, ali nekako ne želim da se odreknem te opuštenosti koju mi mobilni telefon, kao jedna fenomenalna združena evolucija instant fotografije i ToyCamera pokreta toliko lako pruža i koliko mi to u stvari prija.

Misliću o tome …

4 comments

  1. Možda je postalo dovoljno fotkati mobom i staviti na instagram, što vidi jedan broj ljudi, dobiješ neki lajk i svi zadovoljni. Ionako ti verovatno i nije trebalo više. To jest, mislim da nam često i ne treba više od te neke trenutne pažnje. Na prizor i sami zaboravimo posle dan-dva.

    1. Količina pažnje koja nam treba je uvek neka kao konstanta, samo se menjaju “porcije”. Kada pažnja kratko traje, treba nam mnogo puta po to malo da bi nam bilo dovoljno. Naravno, ozbiljna trajna pažnja kakva se sreće ponekad, teško može da se nadomesti malenim porcijama.

  2. Pitanje je zaista da li je uvek potreban taj ‘kvalitet’ u smislu bolje rezolucije, više opcija, itd… Mene to uvek podseti na Wim Wendersa i njegov film “Lisabonska priča” koji se u pozadini priče u stvari bavi njegovom dilemom o digitalnoj kameri i njenim mogućnostima, koliko nova tehnologija otvara prostora za svakoga da bude snimatelj i kreira film, i gde će sve to odvesti. Mislim da ove dileme mogu da se primene i na fotografiju.
    Na kraju u stvari najčešće namena fotografija diktira i tehnologiju koja će biti korišćena, pa nema razloga zašto za neku “casual” fotku ne bi bila korišćena i “casual” tehnologija kao sto je mobilni telefon. Moje neko shvatanje je da je izbor načina snimanja sličan kao što bi neki slikar, recimo, birao da li će koristiti tehniku akvarel ili ulje na platnu, tako i fotograf bira čime snima u zavisnosti od onoga što želi da dobije kao rezultat. Nekad je ta odluka više vezana i za ono što nam više prija u datom trenutku, nego što je zaista bitno kakav će biti rezultat, kao u Wendersovom filmu režiser koji kreira “nevini” film noseći kameru na leđima, pravi film koji niko nikad nije video, pa čak ni on sam.

    1. Interesantno poređenje. Lisabonska priča mi uopšte nije pala na pamet, a nije da nema veze sa ovom pričom. Kad već pričamo koliko savremena tehnika dopušta modernim autorima, pada mi na pamet jedan skori komentar na neki napucan “ShowCase” filmić: Šta li bi Bunjuel tek pravio s ovim čudima danas. Realno, ozbiljna priča.

      Moja dilema se nije odnosila na snimke koji su jasno opredeljeni kao kvalitetni ili nebitni. U tom momentu me ništa nije određivalo niti uslovljavalo, a opet mi prvi impuls nije bio fotoaparat nego telefon. Taj autoamtski izbor me je iznenadio.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s