Granice od lastiša

A sve je počelo tako bezazleno.

U nekoj nameri da malo izađem iz svog dosadašnjeg kruga šerovanja, odlučim ja da pogledam razne sitne OnLine konkurse, takmičenja i slično i u celoj toj priči pogledam i Canon Srbija Facebook stranu na kojoj se redovno neke fine fotografije kite laskavim zvanjem “Fotografija nedelje”. Krenem niz ne baš pregledno podeljen i organizovan album i u nizu mahom realno kvalitetnih radova od kojih su neke potpisali i neki moji dragu prijatelji i poznanici vidim nešto što mi je malo bilo čudno. Vidim fotomontažu, ovu.

Fotografija nedelje. Kroz Canon objektiv  /  Naziv fotografije: "Hotel Moskva"  /  Autor: Bojan Džodan  @  Facebook

Fotografija nedelje. Kroz Canon objektiv / Naziv fotografije: “Hotel Moskva”
Autor: Bojan Džodan @ Facebook

Mislim ono, scena ko scena, ShugarFullEyeCandy fazon. Jedna od onih atraktivnih slika koje ljudi rado stavljaju na desktop da im bude lepo.  Onda pogledam malo bolje i vidim da sam na slici, ma, jel sam ono ja. Jesam, ja sam. Pa to je bilo onog dana kad se održavala Vreva i kad smo vozili bajseve kroz grad. Baš veselo🙂

Nešto mi nije dalo mira, pa uljudno prozovem mlađanog autora sa pitanjem kako je uspeo da na fotki dobije takvo svetlo i tu krene rasprava koju možete propratiti ispod linkovanog originala. Rasprava je na momente stizala do nivoa prepucavanja, pa sam se usudio da na strani adminima postavim par konkretnih pitanja, na koje sam dobio odgovore koji su skoro pa generički odgovori na svako postavljeno pitanje. Bilo je tu i par direktnih porukica na Fejsu,a li ih ne bih posebno navodio, hvala manjini na podršci. Jeste, ja sam čovek koji se ne stidi da kritikuje i nisam od onih koji ili hvale ili ćute. I sam sam uvek više cenio jednu lošu, ali iskrenu i konkretnu kritiku neke fotografije ili teksta, nego desetine poluautomatskih pohvala. Uostalom, kako čovek, umetnik, stvaralac, šta god je, da napreduje, ako je samo hvaljen. Preterane pohvale imaju gadnu osobinu da krive svest i neopravdano pumpaju samopouzdanje, a to sa svoje strane ume da uspava ambicije, a to nikako ne valja.

Onda mi je dosadilo da se prepucavam pa sam celu ekipicu uljudno pozdravio, s namerom da se ne vraćam u diskusiju, kada se desila kontraprozivka. Mladi autor Bojan Džodan koji je već pomenuo da ne može da me smatra kompetentnim da pričam o svetlu i senkama …

Facebook debata 1  @  Facebook

… je odlučio da ode i korak dalje, pa da kaže da je rad nešto kao HDR, a ne fotomontaža:

Facebook debata 2  @  Facebook

Ne volim, ali baš ne volim ovakve rukavice i zato sam se ipak odlučio da odgovorim i to ovim postom.

Fotomontaža!

Zašto mislim da je ovo gore fotomontaža sastavljena iz fragmenata tri fotografije, od kojih su dve prilično znalački preklopljene što, moram biti iskren, sa svoje strane svedoči da autor ozbiljno dobro vlada uglovima snimanja, perspektivom i ume u obradi fino da nacinculira maske Fotošop lejera.

Za početak, koje su to tri fotografije i šta je na njima.

  • Prva je lokacija, znači Hotel Moskva, centralni deo česme, ona poslovna zgrada iza između parka i garaže, snimljena u neke kasne popodnevne sate, skoro pred sam zalazak (1)
  • Druga je nebo, jedan baš dramatičan suton, snimljen ko zna gde i ko zna kad. (2)
  • Treći deo je plato sa biciklistima, snimljena u neko vreme kada nije bilo jasnih senki.

Sva ta tri dela su različito osvetljena, evo da razjasnim.

Hotel je osvetljen suncem na samom zalasku i po uglu zalaska koji može ovalš da se rastumači po jakim oštrim senkama, uklapa se okvirno u datum okoline jesenje ravnodnevnice kada se Vreva održavala (mala animacija za neupućene), ali po uglu senki i visini refleksa sa prozora zgrade preko puta na istočnoj fasadi hotela, mi se čini da je sunce bilo nešto niže od vremena kada su (smo) se biciklisti okupljali kod česme. (1)

Nebo je osvetljeno u kasni suton kada je sunce baš baš na zapadu, a na fotografiji je sunce daleeeko južnije od toga, skoro pa tačno na jugozapadu, gde inače nikada nije kada zalazi. Pored ovih jasnih astronomskih činjenica, naponinjem da sam bio tamo i mogu potvrditi da nebo nije izgledalo ovako, da jeste, je bih se prvi popeo do terase i krova tamo iznad Bezistana i snimio suton panoramu takvog neba i grada. (2)

Treći deo su (smo) biciklisti totalno bez senki, osvetljeni samo širokim nebom.

Za slučaj da treba, evo mapica da i sami vidite odakle sijaju sunca i koliko trg oko česme liči na blendu:

Mapa Likacije (Terazije, Hotel Moskva) sa označenim smerovima odakle sijaju dva sunca  @  GoogleMaps

Realno, moguće je da je ovo ipak samo montaža dve fotografije, ako su fasada hotela i biciklisti uhvaćeni jednim snimkom u vreme kada smo se posle vožnje vraćali na polazno mesto, pa smo bili zaklonjeni od sunca krošnjama na vrhu parka, ali ovo je moguće samo uz zaista zaista prejaku prejaku prejaku obradu, jer bi inače bilo nemoguće da blještavim suncem obasjana fasada bude samo mrvu svetlija od pločnika u senci, što tako postavljeno obesmišljava odnos svetla i senke kao važan deo jezika kojim fotografija priča svoju priču. Pored toga, to bi značilo da sam se kući odvezao na biciklu brzinom Konkorda, pošto sam sa Terazija na Bežanijsku kosu stigao pre nego što se smrklo.

Realno, moguće je …

Fotografija?

Pa nije. Suština fotografije je da nađe lepotu u momentu stvarnosti. Obrada fotografije je neizbežna stanica u putu do oka posmatrača, bila i biće. Ne sporim, ali postoje granice koje nisu retoričke metafore koliko god da ih razvlačimo i umećemo pod druge naslove i podnaslove. Fotografija je jedno, fotomanipulacija nešto sasvim drugo i stavljanje znaka jednakosti između ta dva je stavljanje znaka jednakosti između slatkog i slanog. Jeste, oba se jedu, ali nisu isto. I u jednom i u drugom postoje pristojni obroci i JunkFood i svakom je na volju šta će odabrati.

Da ne bude da sam HardCore fotograf, mrzilac računarske obrade, mislim da je red da pomenem da mi je evo već 15-ak godina dobar deo radnog vremena baš Fotošop radno mesto, a i onomad sam na Axelfoto kursevima fotografije držao baš predavanja o obradi i da možemo mnogo da diskutujemo o tome šta sve fotošop može, pa da ispadne da malo toga nisam već radio ili bar probao. Ne govorim o tome šta može, već kako se zove to što se napravi i kako na kraju izgleda. Možemo se igrati pa u prelasku nogom zakačiti tu granicu i vući je za sobom kao komad lastiša, ali koji je smisao toga. Neću da kažem da Fotomanipulacije nemaju smisla, imaju i te kako. Pogledajte samo šta rade Dave HillAaron Nace (Hvala Ivana za podsećanje), Oleg Dou, Eric Curry … lista bi mogla da se protegne. Zar ovo nisu umetnici?

Jesu, nego šta su, ali njihovi radovi se ponekad teško, a ponekad nikako ne mogu nazvati fotografije. To su Fotomanipulacije i digitalne obrade u kojima se fotografije tretiraju samo kao poluproizvod, kao repro materijal, kao deo za ugradnju.

Ovo su fotografije isto koliko je i voćni sladoled voće. Da se ne lažemo, ja obožavam sladoled i rado se leti davim u istom (OK, poslednjih godina se češće leti davim u pivu, ali to je druga priča). Valja i jedno i drugo (i treće), ali nisam, jednostavno nisam za to da se sladoled naziva voćem, isto kao što nisam za to da se voće naziva sladoledom. Možda samo matorim pa je počelo da mi se dešava da na “think outside of the box” počinjem ponekad da odgovaram sa “well … the box is there for a reason“. Možda mi se samo nakupilo iskustva pa se ponekad u “kutijici” snađem bolje nego neko pod celim nebom, pa me “kutije” nešto i ne sputavaju. Ne zezam se, iskreno je.

Jeste, ja sam u svoje slobodno vreme fotogtraf koji, budimo iskreni, ume baš jako da obrađuje svoje fotografije (mada je to preterivanje baš redak slučaj), ali i kada se desi da ih žestoko obradim, one i dalje zadržavaju sve osobine fotografije i trenutka i realnog odnosa svetla i senke. Taj odnos nije vizuelna osnova samo fotografije nego i mnogih ostalih načina vizuelnog izražavanja. Meni je poenta fotografije da ona ostane kratak, ali dobro odabran i vešto uhvaćen insert stvarnosti, zato sam spreman i da stanem na stranu fotografa koji hrabro obrađuju svoje fotografije koje ostaju to što jesu. Fotografije.

Jeste, ja sam “samo fotograf” koji u tome uživa, jer iskreno verujem da je dobrom ručku dovoljna jedna kašičica Vegete (ili već kako vi zovete svoj omiljeni začin) i da kilo začina neće dobrom ručku popraviti ukus, ni loš ručak ućiniti dobrim.

Svako ima pravo na svoje mišljenje na ovu temu. Ovo je moje ne zato što sam se negde u životu spotakao o njega i pokupio ga sa sobom, već zato što sam ga do njega stigao putem koji sam odabrao. Možda ću na ovom putu stići nekad do nekog drugog mišljenja, ali o tome možda u nekom drugom postu.

2 comments

  1. Имењаче, браво за текст. Одушевљен сам твојим стрпљењем, упорношћу, а надасве поређењем (воће и сладолед). Прочитао сам ону ‘расправу’. Нису деца крива што су се играла и заиграла, криви су одрасли што не умеју. Ако ти ишта значи ова подршка, попићемо пиво🙂
    Пуно поздрава
    doomster

    1. Hvala imenjače! Znači podrška, naravno, a znači i pivce sa prijateljima. Javljam se kad banem do Novog. Veliki pozdrav za tebe i celu porodicu🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s