Mobilni telefon kao fotoaparat

Blogomanija 2013Evolucija ili još jedan ekser u kovčegu fotografije kakvu smo je do skoro znali

Prateći post malog predavanja koje sam na gore navedenu temu, održao na Blogomaniji 2013.

 Umesto uvoda

Prema nekim procenama, u današnje vreme svakoga dana se snimi više fotografija nego u prvih 100 godina od pronalaska fotografije. Impozantna količina u svakom slučaju, ali kad tad je moralo doći do toga. Kroz ceo svoj razvojni put fotografija je nizala tehničke inovacije koje su je lišavale ograničenja, a ograničen kvantitet i komplikovani procesi su u ranim danima bili surova ograničenja.

Tehnička evolucija

Jedan od uređaja koji je najimpozantnije napredovao poslednjih godina je mobilni telefon. Napredovao je brže nego što je neko uspeo da mu smisli prikladnije ime. Mobilni telefon je samo u najranijim svojim danima bio samo telefon, odavno je i savašta drugo. Čak je prema istraživanju O2 mreže iz 2012. godine, telefoniranje tek na petom mestu funkcija za koje se koriste telefoni, iza pretraživanja interneta, praćenja društvenih mreža, igranja i slušanja muzike. Evolucija mobilnog telefona bi se najlakše mogla opisati spiskom sitnica koje je tokom svog razvoja zamenio i penzionisao. U ranim danima, telefon je prvo zamenio budilnik, pa pejdžer, digitrončić, telefonski imenik, planer kalendar, počeo je da prima i šalje elektronsku poštu. Kamerice koje su se u prvo vreme ugrađivale u telefone su više bile dobar fazon nego nešto korisno, ali godine razvoja i konkurencije su dovele do toga da danas čak i modeli ekonomske klase imaju veoma kvalitetne kamerice. Pogotovo ako se uzme u obzir kolišne su.

Da raščistimo prvo malo priču o megapikselima, pošto se to najčešće ističe kao jako važno. Pogledajmo malo upoređene dimenzije nekih poznatih formata i megapiksela u legendarnoj rezoluciji 300dpi.

Malo upoređenje dimenzija nekih poznatih formata i megapiksela u legendarnoj rezoluciji 300dpi

Iznenađeni?! Nisam iznenađen. A sada pogledajte koliki je displej na vašem telefonu ili tabletu. Tolike su fotografije koje najčešće gledate. Čemu onda toliki megapikseli? Pomenuo sam gore reč konkurencija, recimo da je to nekima bila vodilja. Ne bi bilo prvi put da se ljudima za malo skuplje uvaljuje nešto što im inače ne treba. U celoj ovoj priči, mobilni telefoni imaju na tržištu realnu prednost jer iako se zovu telefoni, telefoniranje je odavno prestalo da dominira na rang listi svrha tog uređaja. Imaju “bonus” u obliku mnogo šire primene od ukorenjene kombinacije fotoaparata (možda i neke opreme) i kartice i računara i još par koraka. Danas imamo to da nekima, mobilni telelefon igra ozbiljnu konkurenciju celom nizu iz prethodne rečenice. Staje im na crtu bez blama … u svom malom bazenu. Naravno da je blesava svaka pomisao da će za neke ljude koji inače rade Hasselbladima, a čak i nekim sitnijim gigantima, mobilni telefon zameniti sve to.

Najšira upotreba mobilnih telefona kao fotoaparata je mala, lična, laka za kačenje gde god, ali po pravilu se računa u džabe fotografija, tu, odmah. Nešto što je tim svojim kvalitetom dovoljno i da ljudima od toga ne treba bolje ako mora da se doplati. To je teren u kome se vodi tržišna bitka i verujem da pogađate ko tu gubi.

Primer za nivo primene mobilnog telefona: Pijaca. Buvljak ili bilo koja bolje opskrbljena pijaca koja ima i tezgu sa daljincima i ima ih 100 na tezgi i svi su različiti. Dolazi čovek i umesto da iz džepa izvadi stari daljinac po kome treba da nađe novi, on izvadi telefon i na telefonu pokaže prodavcu fotku daljinca, snimljenog istim tim telefonom malopre. I ovaj ga nađe iz cuga. Isti takav.

Međutim …

I zamislite šta se dešava u takvom okruženju. Pojave se neki kojima to smeta. Neki od njih kažu baš mnogo im smeta. Ko su ti ljudi? Ja bi ih podelio u neka tri tipična slučaja. Sigurno ih ima još, ali ova tri mi nekako najbolje opisuju šta se dešava.

Prvi su naravno fotografi profesionalaci. Prvo oni koji su živeli od fotografija koje ljudi sada sami snimaju jer im ne treba bolje ako se doplaćuje. Oni su realno ugroženi jer gube tržište, ali u neku ruku oni to tržište gube u kontinuitetu.

Fotografija već odavno, skoro pa tradicionalno, deo po deo, polako prelazi iz asortimana profesionalaca u mogućnost korisnika. Tri kratka primera:

Kodak Browney, Zenit UPA 5 i Polaroid

Kodak Brownie, dao je ljudima da sami snimaju svoje fotografije, neko drugi ih je izrađivao. Onda su neki i sami naučili da razvijaju, prvo filmove, a potom i fotografije da prave. Jedan od bisera malih kućnih laboratorija na području bivše federacije je Zenit UPA 5. Koferče zbog kojeg su neki slavili što im kupatilo nema prozor. Treći primer Polaroid. Fotka, odmah. Znači nema dalje. Sve to naravno nije bilo džabe, ali imalo se, moglo se …

Druga velika ugrožena ekipa su i fotografi i snimatelji reporteri koji u poslednje vreme imaju sve manji prostor i vreme da urade svoj posao i još dodatno pada cena fotografija i tendencija je da ih je sve manje. Najgori slučaj je naravno dodatni baksuz kada tamo neko sa mobilnim telefonom nema zrno razumevanja za fotografa/snimatelja i posadi se tačno ispred njega. Šta se onda dešava? Dešava se na primer ovo: Glavni dnevnik nacionalne televizije, udarni termin, na sred video priloga o najvažnijem događaju tog dana. Predsednik postaje zadužbinar.

Glavni dnevnik nacionalne televizije, udarni termin, na sred video priloga o najvažnijem događaju tog dana. Predsednik postaje zadužbinar.

Na 01:30 u video prilogu linkovanom na slici, možemo videti šta? Jedan, dva, tri. Tri mobilna telefona ravno ispred snimatelja i on je nemoćan do nivoa da ni glasno uredničko ribanje u trajanju od 10 minuta ne bi pomoglo da se ne desi opet.

Drugi tipičan primer ljudi kojima smetaju kamerafončići su paranojici. Oni preterani. Pogotovo oni koji kad čuju reč fotoaparat, odmah im iskoči “hadrhotvajerovan” mentalni PopUp na kome velikim i nimalo prijateljskim slovima piše “ŠPIJUN!” Postoji u filmu “Tri” jedna brutalna priča baš o tome, Video klip koji sledi može sadržati prizore uzmenirujuće prirode.

OK, ovo je bilo zaista drastično. U današnjem svetu sve je više mesta koja ne bi smela da se fotografišu, ako se neko odatle pita, ali nigde zvaničnih znakova da ne sme. Dobro, ima gde bi čak i bilo opravdano, ali ima i gde ni po čemu nema opravdanja da bude zabranjeno, a stoji znak sa precrtanim fotoaparatom na velikim staklenim vratima. Oni sami sve snimaju iz možda i dvocifreno uglova, stalno, a smeta im ako neko osim njih snimi ponešto sebe radi. Šašavo skroz.

Treći slučaj je netipičan i baš je zato i odabran, jer je drastičan. Poleđine karata za koncerte redovno sadrže obaveštenje/upozorenje da šou ne sme da se snima. Ne sme video, ne sme audio, ne sme foto. Neki po tom pitanju nisu posebno strogi. Neki drugi, po tom istom pitanju jesu strogi i to jako. On se zove Princ Rogers Nelson. Američki muzičar stvaralac povremeno poznat kao Princ.

Prince's "Purple Rules" Ban Photos From Performances @ PopPhoto | Photo: Ben Yakas

Prince’s “Purple Rules” | Photo: Ben Yakas

On je baš drastičan slučaj. Već poodavno ne dozvoljava, ali ič nikakva snimanja na svojim nastupima i još nije davao svoje spotove na YouTube. Na njegovim nastupima se nad publikom vrše ozbiljne mere nadgledanja da neko ne digne telefon ili fotoaparat slučajno. Ko proba, biva izbačen, ljudi su bili drndani čak i samo za tvitovanje. Na nekim koncertima su ljudima otimani telefoni dignuti u vazduh i bili vraćani vlasniku tek napolju. Na nekim nastupima telefon nije mogao da se unese uopšte, obezbeđenje je upućivalo ljude da telefone ostave u svojim parkiranim kolima. Čak ima izveštaja iz kojih se može pretpostaviti da, ako ste došli taksijem iz hotela, afroamerikanac trokrilnog stasa vas posavetuje da sednete u taksi, odete i ostavite telefon u hotelu, sednete u taksi i vratite se i stanete ponovo na kraj reda. Koliko god da ne volim da najviša osoba na koncertu, koja po nekom glupavom kosmičkom pravilu, na svakom koncertu stoji tačno ispred mene, još i digne neki ped, pa više ništa ne vidim, ja ovakve poteze smatram za ponižavajuće.

Ovom prilikom bih u ovom kontekstu pohvalio muzičare koji su protiv mobilne najezde krenuli lepim rečima i na početku koncerta zamole ljude da ostave svoje telefone u džepovima i uživaju u koncertu.

Voleli to ili ne, to je sada tu, do nivoa da je nazad skoro pa nemoguće. Jedan od gorih mogućih scenarija je da se neke od pomenutih mogućnosti mobilnih telefona ograniče raznim zabranama, pokušajima zabrana. Nisam pristalica teorija zavere, ali ne bih takve stvari u startu odbacio kao nemoguće. Naravno da je to malo verovatno.

Ono što je izvesno, mobilni telefoni će biti sve bolji i bolji fotoaparati, neki fotoaparati će polako postajati na momente mobilni telefoni, ili će bar ličiti na nešto takvo. Gde će biti granica i kako će ta granica, to je veoma neizvesno.

Za slučaj da vas interesuje:

Ovde je i slajd prezentacija korišćena tokom predavanja.

Ovde je celo predavanje na LiveTV.rs.

Hvala.

4 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s