Sy, the photo guy …

Jebote, sve neke tužne vesti ovih dana. Jutros, tek što sam uključio radio, čujem za Robina Vilijamsa. Baš mi nije način da počnem dan.

Kakav je to glumac i zabavljač bio, a onda ispliva surova istina da se godinama, bolje reći decenijama borio sa depresijom i raznim zavisnostima. Kako je to čudno. Ima taj kontrast između opšteg imidža i privatnog lica, nekih surovih koincidencija sa pričom jednog od njegovih filmskih likova. Jednog manje poznatog od velikih zabavnih likova. Jednog originalnog perfekcioniste kojeg bezdušno okruženje izvrne u psihopatu.

Sy, the photo guy …

One Hour Photo je film koji većina obožavalaca Robina Vilijamsa ne pamti ili uopšte ne znaju za njega. Ne znaju jer film nije vesela komedija, već drama, ozbiljna psiho drama, skoro pa triler, skoro pa horor, a u stvari da budemo iskreni i nije neki posebno značajan film. Ali Robina to nije omelo da i u takvom okruženju pokaže svoj talenat, kao Simor Periš (Seymour Parrish), skromni, povučeni perfekcionista, glavni operater printerista na foto odeljenju lokalnog džinovskog megamarketa. Stručan i dosledan i ponosan na to i željan bar nekog priznanja za svoj trud i veštinu, ali avaj, zašrafljen u mašinu u kojoj se vrednuju jedino “brzo” i “jeftino”, gde većina njegovih brojnih mušterija ne vidi ni njega ni kvalitet koji postiže. Kroz film gledamo kako Simor, prvo polako, a potom sve jače tone u mentalni ponor, pogotovo kada se na celu tu lomaču njegove jadne duše prolije fiksacija jednom mladom ženom i njenom porodicom. To poniranje kroz film obeležavaju i morbidne i bolne i mučne scene Simorovih košmara.

SyThePhotoGuy - One Hour Photo @ IMDB.com

Na samom kraju priče Simor biva otpušten i kompletno puca i srlja u maltretiranje i pretnje nožekanjom i skoro pa čudom kraj filma nije krvavi pir. Nije ovo baš film za ove dane.

Robin nije pukao kao Simor. On je pukao unutra, u sebi i ostavio nam sebe kakvog smo ga videli u filmovima koji su nas neizmerno zabavljali i ponečemu učili i dilemu šta li ga je oteralo u samoubistvo. On se nije borio sa nepriznavanjem sebe i svojih kvaliteta, čak na protiv, ali njega su gonili neki drugi demoni. Na žalost, uspeli su da ga oteraju …

R.I.P. captain, my captain, my genie, my fisher king …

3 comments

  1. Gledala sam skoro po prvi put taj film, i prvo mi je bio čudan on u toj ulozi, ali sam kako je film odmicao sve vreme mislila, kako je on jedan sjajan, sjajan glumac. I mnogo, mnogo mi je žao što u sreći koju je davao gledaocima kroz svoje uloge, nije mogao da nadje svoju… :((

  2. A, ja sam baš ovaj film zapamtila. Ne samo taj naravno, ali ostao mi je u sećanju. Jer je genijalan. I, napravio si dobru paralelu.

    Mada, pre neki dan sam pogledala “World’s greatest dad” i nikako da se otmem utisku da je to što se desilo pomalo omaž ovom filmu. Koliko god to čudno zvučalo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s