Neka razmišljanja

Zrno

Zrno je jedna od onih reči po čijem razumevanju se fotografi razlikuju od ostalih. Da priča bude još šarenija, ni među fotografima ova reč ne budi iste emocije. Nekima smeta, neki bez nje ne vide smisao fotografije.

Mene ta reč podseća na period kada sam eksperimentisao sa metodama dobijanja što krupnijeg zrna. Svašta sam radio, do nivoa da sam osetljivije negative debelo podeksponirao, pa produženo razvijao u preterano zagrejanom razvijaču. Padalo mi je na pamet i da ih pre snimanja pustim prvo malo u kutiji da stoje na suncu da se ugreju, jer sam čuo da to nikako ne valja raditi, ali to nekako nisam stigao. To su bili dani kada je zrno bilo sitan šljunak. Na žalost, zrno je umrlo. Zamenio ga je šum. Nekima isto sranje, nekima samo sranje, jer u dubokoj suštini šum nema sličnosti sa zrnom …

Ipak … Zrno nije nestalo. Pojavilo se ponovo u novoj priči. Sad se zove GRAIN, elektronski magazin za dokumentarnu i uličnu fotografiju. Magazim koji se bavi fotografijom, ali ne i foto tehnikom i to ga, po mom mišljenju čini posebno interesantnim. Upravo je izašao prvi broj i u njemu dosta interesantnih foto priča. Uživajte u čitanju i gledanju .

P.S: Daleko kred kraj, na 135. strani ima i jedna moja fotografija 🙂

 

 

Magla

Blokovi u magli - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Blokovi u magli – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Skoro cele ove nedelje, svako jutro magla se muvala među soliterima savskih blokova. Nekad tanka, češće gušća, ponekad ko testo gusta, može kocke magle da se seku, kule magle da se grade. Da, znam, setio se već neko, nije baš originalna ideja. I po mrežama je ovih dana dosta zamagljeno, u stvari više je letela prašina. Počelo je kao priča o nekom hlebu koji jeste ili nije samo to, pa preraslo u opaku diskusiju. Mnogo se ljudi batrga da im se čuju reči u toj buci, a kao što to obično biva, najglasniji nisu najpametniji, vać oni kojima je više stalo da to što pričaju bude glasno i da odjekuje što dalje, nego da bude istina.

Pomislio sam da će ipak vredeti da se čita svašta napisano na tu temu, pa prekasno shvatio da ni pola od svega toga nije vredelo koncentracije. Bolje da sam umesto čitanja šetao i fotkao izmaglicu. Da sam to uradio bar bih imao više fotki da nakačim, a ne samo ovu jednu.

 

 

 

Muzej u šumarku - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Bio jednom jedan muzej …

Davno je to bilo, bio sam baš mali, još ni u školu nisam išao. Sećam se da je bilo zima, jaknu sam nosio. Brat i ja smo bili u poseti rodbini u velikom gradu, deda nas je odveo da se šetamo šumicom iza koje je reka. U sred šumice je bila neka velika, malo čudna, mnogo bela, sva nekako ćoškasta zgrada. Deda je rekao da je to velika galerija, ja pitao da nas vodi unutra i on nas odveo.

Davno j bilo, bio sam baš mali. Nisam baš razumeo to sve šareno što je bilo izloženo svuda okolo, više mi je bilo interesantno koliko sve odjekuje kada trčim okolo i vrištim. Voleo sam to da radim u onom podvožnjaku između Paviljona i Zemuna, ovde je efekat bio mnogo jači. Deda je bio ljut, pa smo otišli.

Dobrano kasnije, već smo se preselili u veliki grad, imao sam dugu kosu i ložio se na fotografiju. Muzej Savremene Umetnosti je bio lepo mesto za obilazak. Meni je bilo gotivno što je sve unutra uvek bilo svetlom okupano. Onda je počelo da se dešava da se tamo ide i na neke svirke, onda je polako sve prestalo da se dešava. U jednoj od godina tog nedešavanja ničega prolazio sam tamo i snimio ovo.

Zatočena umetnost [iÔ] Dejan Danailov © 2011

Zatočena umetnost [iÔ] Dejan Danailov © 2011

U utorak je to nedešavanje trebalo da se završi, a nije se završilo. Nešto se ipak desilo. U zakazano vreme, sa zanemarljivim zakašnjenjem, pred muzejem su se okupili ljudi koji žele da se to nedešavanje ne nastavi. Da, bio i ja.

Prvo smo se okupili nekih 50-ak metara od muzeja, jer je nekom glavonji mozak prdnuo da bi okupljeni ljudi naklonjeni umetnosti mogli da se usprotive nedešavanju, pa je naredio da se oko Muzeja poređaju uniformisani namršteni da ne dozvole da neko priđe. I tako, oko muzeja su se rasporedili na svakih 15-ak, 20-ak metara, mnogo njih. Kažu ne može da se priđe, isto ponove kada ih pitate zašto, isto ponove i kada ih podsetite da ih niste pitali jel’ možete, nego zašto vam ne daju da priđete. Isto ponove šta god da ih pitate i samo sklanjaju pogled, kao fol pažljivo osmatraju okolo. Međutim njihovo odlučno mrštenje je polako počelo da prelazi u zbunjenost kada su shvatili da se okupljeni ne broje više na prste, već su u pitanju stotine ljudi. Nedugo zatim su se uredno spakovli u kolonu po jedan i udaljili se.

Megafon koji je bio jedino pomagalo da se govornici čuju, nije bio od značajne pomoći, ali govori su održani. Reklo se ono o čemu ne pričaju oni koji iz narodnog džepa primaju platu da ne ćute i ne sede skrštenih ruku. Tiho, ali reklo se. U vezi istog događaja reklo je još štošta. Sramota je da su se mediji u proseku više bavili policijskom opsadom nego pravim razlogom okupljanja, kao da se trude da učestvuju u opsadi. Uniformisana i medijska opsada paralelnom montažom. Ozbiljan triler.

Oni koji se nisu pojavili, a trebali su, našli su ipak vremena da se nekako obrate medijima. Ministar kulture, informisanja i natapiranih frizura je tradicionalno nastavio da zanemaruje dve od tri stavke svog ministarskog zvanja, pa se kratko požalio da je sve to „eto, desilo se” situacija i hrabro lično preuzeo odgovornost za sve to. Zašto i ne bi, kada je onomad i Premijer lično preuzeo odgovornost za ono što se desilo sa helikopteom. Čudna koincidencija je da baš ovih dana čitamo koliko se o toj odgovornosti brinuo da se ne desi slučajno da ta odgovornost skokne nekom drugom na glavu. Naravno da neće slučajno, takve stvari se ne dešavaju slučajno. I novi direktor Muzeja se obratio pravdajući se da ga niko nije zvao i da je za celo dešavanje saznao, opet sasvim slučajno, preko društvenih mreža. A baš je hteo da se pojavi, ali niko mu nije svečano uručio pozivnicu. Jedini razlog zašto ovakvo razmišljenje neću nazvati nakaradnim je što nisam, niti ću ikada biti pristalica da se ljudi ismevaju zbog svog imena ili prezimena. Moj jedini komentar na ponašanje obojice će biti fotografija.

Zakopavanje - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Zakopavanje – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Nama koji smo to veče svratili pred Muzej pozivnice nisu bile potrebne, savest je bila dovoljna.

Par linkova vezanih za događaj:

SEEcult: 50 godina MSUB-a

N1 – Kordon policije na protestu zbog odlaganja otvaranja MSU

Blic – DA LI JE OVO REALNO Policija čuva muzej na Ušću

Beta – Ivan Tasovac: Prihvatam komandnu odgovornost što muzej još nije otvoren

Marka Žvaka – Policajci ne daju da uđemo / Slučaj Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

NKSS Facebook strana – FOTO galerija: Pedeseti rođendan MSUB (foto: Kamerades, Horda Sage, NKSS)

Lisabonske žive ulice

Pošto ste u prošlom tekstu videli kako smo putovali, evo malo da vidite šta smo videli kad smo doputovali.

Lisabon je inače divan predivan grad, ali je lepši kad nije pretrpan turistima. Početak maja, kad smo mi bili tamo je taj neki prelazni period kada turista već ima dosta, ali ne previše, pa smo i kroz opuštene šetnje gradom uživali.

Tri prva najjača utiska sa ulica Lisabona su trotoari, pešački prelazi i promoteri restorana u centru grada.

Lisabonski trotoari su od kamenih ploča, kocki, svetlih, ali ne baš belih. Od hodanja uglačane pa na suncu blješte, a na širim ulicama i trgovima su i kombinacijama tamnih i svetlih kocki rađene mozaične šare. Mi smo na prvi mah pomislili da su trotoari takvi samo u širim i turistički važnijim ulicama, ali ispade da si takvi kroz veći deo grada. Predivno.

Malo nas je začudili što im pešački prelazi nisu zebre, nego su samo oivičeni linijama. Samo na par mesta u gradu smo videli klasične zebre, a i tu su bile skoro izlizane. Takođe nas je začudila lokalna totalna nezainteresovanost za pešačke prelaze i svetla na semaforu. Izuzev par najvećih najširih raskrsnica, prelaze ljudi ulice svuda i pod svim uglovima, kako im se prohte, a ako slučajno prelaze baš gde nema zebre, ali ipak jeste pralaz, onda i ne gledaju mnogo na semafor. Nas dvoje smo se ponekad baš osećali ko neiskusni kamperi što čekamo zeleno na semaforu da pređemo.

Malo nas je kroz šetnje smarao lokalni običaj da u starom centru grada svaki restoran sa baštom ima i nekog promotera koji sve prolaznike vabi i dovlači da sednu baš tu i probaju oridžinal domestik portogez fud, veri best in taun, veri best! Meni prvi bilo malo i simpatično, ali samo malo, dok nisam shvatio koji nivo je poprimila ta navala. Dodatni problem je i što ih je manjina ljubaznih i normalnih koji vas ljubazno pozdrave i puste da prođete dalje ako kažete da ste već jeli. Većina nastavlja da poziva, a neki krenu i sa gorkim facama.

U svakom slučaju, divan je to grad sa živim šarenim ulicama i trgovima. Evo malo tog života na probranim fotografijama …

.

Čelistkinja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Krilati lokalni gusar - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Oštrač noževa - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Skupljači svega - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

#selfie u izlogu preko puta - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

#selfie usput iz tramvaja uzbrdo - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Svetski putnici - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Neka ekipa sa raznim grbovima na plaštovima - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Baba hrabrost - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Poslednja dva snimka su mala najava sledećeg teksta o tome kako smo se kretali kroz Lisabon i okolinu kada nismo šetali. Znači metro, tramvaji, busevi, vozovi, taj fazon … Znači uskoro …

.

Letenje

E, da, bili smo u Lisabonu moja draga i ja. Bili još u maju, ali ja nikako da se sastavim pa da počnem redovno da postavljam nove fotografije. Red bi bio. Probaću.

Lisabon je inače divan i ne samo Lisabon nego ima i u okolini par finih divnih mesta i to ćete videti i na fotografijama nekog od budućih postova, ovaj put idem nekako redom, pa kačim samo odabrane snimke letenja i aerodroma. Kao što dolikuje, ispucasmo mi dosta toga na krila aviona i oblačiće u predele koji se vide kroz rupice na oblacima gledanim ozgo.

Za slučaj da vam bude od koristi, evo par osnovnih saveta za putovanje Evropom avionom ovih dana. Ako nosite laptop ili trablet, potrudite se da vam ne bude zakopan u torbu, jer ćete morati da ga na onom rendgen pregledu stvari stavljate u zasebnu kutiju. Takođe se može desiti da, ako imate DSLR aparat, traže od vas da uključite aparat da se vidi da radi, a možda i pogledaju kroz zuher. redovno će tražiti da skidate kaiš sa pantalona pri prolasku kroz metal detektor, a ako imate metalne kopče na obući spremite se i na izuvanje. Jeste, paranoja, ali pošto teško sa ima uzaludnijegh posla nego paranoika ubeđivati da je to samo paranoja, ne nadajte se da će vam bilo kakva buka bilo kako pomoći, samo ćete dodatno zadržavati red, pa će vas i kontrolori i ostali putnici gledati popreko. Znači, osmeh na lice i odgovorite šta god pitaju. Nije teško.

Dosta priče, evo fotografija 🙂

.

Polazak - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Aero fotografija - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Leteći portret - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Pogled s visine - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Senke na plafonu Minhenskog - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Spavač na Minhenskom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Reprezentacija - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Visinska vodica - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Led - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Led - [iõ] - Dejan Danailov © 2014..

Uskoro još fotografija, nastalih i dane uzmeđu letova.

Mislim, umereno uskoro 🙂

Hvala na čitanju.

.

Sy, the photo guy …

Jebote, sve neke tužne vesti ovih dana. Jutros, tek što sam uključio radio, čujem za Robina Vilijamsa. Baš mi nije način da počnem dan.

Kakav je to glumac i zabavljač bio, a onda ispliva surova istina da se godinama, bolje reći decenijama borio sa depresijom i raznim zavisnostima. Kako je to čudno. Ima taj kontrast između opšteg imidža i privatnog lica, nekih surovih koincidencija sa pričom jednog od njegovih filmskih likova. Jednog manje poznatog od velikih zabavnih likova. Jednog originalnog perfekcioniste kojeg bezdušno okruženje izvrne u psihopatu.

Sy, the photo guy …

One Hour Photo je film koji većina obožavalaca Robina Vilijamsa ne pamti ili uopšte ne znaju za njega. Ne znaju jer film nije vesela komedija, već drama, ozbiljna psiho drama, skoro pa triler, skoro pa horor, a u stvari da budemo iskreni i nije neki posebno značajan film. Ali Robina to nije omelo da i u takvom okruženju pokaže svoj talenat, kao Simor Periš (Seymour Parrish), skromni, povučeni perfekcionista, glavni operater printerista na foto odeljenju lokalnog džinovskog megamarketa. Stručan i dosledan i ponosan na to i željan bar nekog priznanja za svoj trud i veštinu, ali avaj, zašrafljen u mašinu u kojoj se vrednuju jedino “brzo” i “jeftino”, gde većina njegovih brojnih mušterija ne vidi ni njega ni kvalitet koji postiže. Kroz film gledamo kako Simor, prvo polako, a potom sve jače tone u mentalni ponor, pogotovo kada se na celu tu lomaču njegove jadne duše prolije fiksacija jednom mladom ženom i njenom porodicom. To poniranje kroz film obeležavaju i morbidne i bolne i mučne scene Simorovih košmara.

SyThePhotoGuy - One Hour Photo @ IMDB.com

Na samom kraju priče Simor biva otpušten i kompletno puca i srlja u maltretiranje i pretnje nožekanjom i skoro pa čudom kraj filma nije krvavi pir. Nije ovo baš film za ove dane.

Robin nije pukao kao Simor. On je pukao unutra, u sebi i ostavio nam sebe kakvog smo ga videli u filmovima koji su nas neizmerno zabavljali i ponečemu učili i dilemu šta li ga je oteralo u samoubistvo. On se nije borio sa nepriznavanjem sebe i svojih kvaliteta, čak na protiv, ali njega su gonili neki drugi demoni. Na žalost, uspeli su da ga oteraju …

R.I.P. captain, my captain, my genie, my fisher king …

Trefik foto

Nekako ovih dana, tužnim povodom, u sećanje su mi svratiti inserti od pre dvadesetak godina. Tih dana smo par drugara i ja, na povratku iz pozorišta, stajali na onoj stanici kada se busevi popnu sa auto puta u “O-brigada” i čekali da neki auto prođe na crveno. Na tom semaforu koji je samo za zebru, na stubu ko za semafor stajala je velika limena kutija sa dva staklima pokrivena otvora sa strane prema ulici. Jedan za objektiv, jedan za fleš. Svaki put kada se neki auto u poznim satima zaleti kroz crveno, mi bi smo na trotoaru stali u neku pozu i čekali fleš. I tako svaki put kada smo stajali tamo, ostavljali smo šaljive pozdrave ekipi koja je razvijala te filmove. Verovano je bar nekome to tada tamo bilo smešno.

Nešto godinica pre toga, dok sam radio u jednoj (sada već bivšoj) foto radnji sa tradicijom, slušao sam priče o ljudima koji su te aparate montirali i održavali i kako su, takođe u neko gluvo doba kad je zora bliža od ponoći, proveravajući servisirane aparate prolazili kroz crveno velikim karavanom sa otvorenim gepekom iz koga su mahali svi koji nisu vozili. Bilo je tu i obećanja da će nekada doneti taj snimak da ga vidimo, ali tu zabavu sam ipak propustio.

Zabava koju (ohoho kasnije) nisam propustio je ona celonarodna zabava kada je nekako na mrežu dospeo poprilično detaljan snimak seksa pored kola na parkingu iza Beogradske Arene. U glavnim ulogama su bili jedan tamni auto ne sećam se koje marke, jedna fina, fino vaspitana devojka i jedan tip koji je nekima bio baraba, nekima heroj, ali tako to biva. Bilo tih dana baš veselja po netu.

Od prilike u isto vreme, počele su da kolaju mrežama ozbiljno manje vesele priče kako su ljudima na kućnu adresu stizale kazne jer ih je neka kamera navatala da su par metara vozili žutom trakom, a i mediji su bili puni priča o tome kako su savremene te nove kamere, da nema šanse da ne pročitaju registracije i ka svi oni sprekevi i folije za preko registracija koje pojedinci oglašavaju kao siguran metod da kamere ne mogu da ih pročitaju.

Još docnije toga, bre neke dve nedelje, dešava se tužni povod sa početka teksta, surovo ozbiljniji od svega gore napisanog. Na Brankovom mostu je ubijen čovek. Stao mu je auto na mostu, on je izašao da proba nešto da uradi, neko ga je udario kolima i ubio i pobegao. Možda bi se o ovome već u početku više pričalo da se nije desio onau užas sa malom Tijanom, ali mediji danas ovde izgleda nemaju kapacitet praćenja dve velike tragedije istovremeno. Tek tiha, ali bolna priča o ocu koji stoji na mostu u znak protesta protiv prećutanog zločina počela je da budi ljude. Juče, u subotu, 10. avgusta, na Brankovom mostu, kraj mesta zločina se okupio protest protiv službenog prećutkivanja ovog ubistva.

Protest na Brankovom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Nije mi namera da Policiju učim kako da rade svoj posao, samo ne mogu da se otmem utisku da je ovo što se dešava na ivici sprdnje sa javnim mnjenjem. Pritisak javnosti doveo je do toga da se u javnosti pojave snimci sa kamera na kojima se ne vidi ništa što bi bilo kome razumnom bilo šta razumljivo govorilo. Daleko daleko od detalisanja bezobraznog snimka iz trećeg pasusa iznad slike, daleko od snimaka sa kojih se vide registracije vozila na ivici žute trake. Daleko i od zdravog razuma, dodao bih ja svojim rečima. Možda grešim, ali objavljivanje ovakvog snimka meni više liči na podmetanje narodu izmontirane farse, isfabrikovanog izgovora, nego na smislenu reakciju. Voleo bih da grešim i da sve to nije farsa koja služi da se zamuti voda dok prođu neki dani i dok većina ne zaboravi. Ima ko nikad neće zaboraviti, ali surova je istina da većina hoće. Voleo bih da sam u zabludi, ali …

Nadam se da se na ovome neće završiti.

.

 

Oženjen čovek

I tako, prođoše cela celcata tri meseca od svečanog dana, došlo vreme da se i ja malo vratim na blog. Nije da se nije svašta izdešavalo u međuvremenu. O, jeste i to se baš svašta izdešavalo. Baš.

Velike su to sve promene, koliko god da se spolja možda čini da nisu. Jesu. OK, malo je haos jer mi je paralelnom montažom u život utrčalo jurcanje za novim poslom i redovnije nego ikad obilaženje nekih ordinacija. Ne, naravno da neću dalje da nabrajam, to bi bilo previše. Previše bi trajalo, a nešto mi se čini da vama koji to znate ne treba ponavljati, baš kao što ni vama drugima ne vredi govoriti. Dovoljno će vam možda biti da kažem da sam za prvih sedam dana braka bacio više svojih starih stvari, nego u prethodnih sedam godina. OK, ovo dosta govori i o meni kakav sam i kakav sam bio.

Svadbica je inače prošla fantastično! Posrećilo nam se pa smo našli prostor u Falkenštajneru na Novom Beogradu. Odlično organizovana ekipa, odlična usluga i baš lep prostpor. Sviđa mi se i što smo uspeli da se sa njima i lepo dogovorimo o fotografisanju. Ozbiljan su oni hotel i ne bi se mi zajebali ni da smo radili sa njihovim fotografom, ali smo hteli drugačije. Sa strane Hotela stavljen nam je samo jedan (realno fer) uslov, može bilo koji drugi fotograf, ali bez prodaje fotografija u prostorijama Hotela, što je nama bilo sasvim OK. Naša organizacija je bila mnogo fotoaparata i da može da fotka ko šta i koga hoće. Čak smo i dečici davali kompakte da se igraju okolo. Ovo je naravno moguće pošto su nam familije fotografski umereno do znatno pismene, kum mi je ozbiljan foto reporter, slatka mi ženica je odličan fotograf, a i ja umem da se snađem pomalo sa fotoaparatom. Da rezimiram, po merilima ozbiljnih fotografa, neki od snimaka sa venčanja su totalni krševi, tehnički prosek takođe nije zavidno visok, ali sve fotke su spontane, prirodne, žive. Pogotovo kad se nađu probrane na gomili. Uopšte nismo pogrešili što smo to tako uradili.

I eto, raspisao je ja, ko da dugo nisam. A u stvari i nisam. Nekako se ipak prijatrnije osećam kad pričam fotografijama, zato evo par mojeručnih inserata svečanog dana … od pre ravno tri meseca … nekim manje više opuštenim redosledom …

.

Slatkiši - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladoženja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje kume - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje kume - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Da te vidim ... - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje mlade - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladina frizura - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladina frizura - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Roditelji - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mama i tast - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Široki #selfie u ambijentu - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Važan poziv - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Za trpezom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Game time - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Fotografi - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Foto sešn - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

U liftu - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Pozdrav sa terase - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Jutarnji portret Maje sa narandžastim šalom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Jutarnji portret Maje sa narandžastim šalom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Za kraj, potrudiću se da sledeći post bude skorije, ne opet kroz 3 meseca 🙂

.

Zaboravite „Purple Rules”, Mađari idu korak dalje …

NoPhotoHungary„Purple Rules” su pravila fotografisanja na Princovim koncertima. Najkraće rečeno, od fotografisanja na njegovim koncertima dopušteno je samo jedno veliko ništa, pominjao sam te stvari na onom predavanju na Blogomaniji, na samom kraju priče. Međutim, može se desiti da ta drastična pravila i nisu tako drastična, ako se uzme u obzir jedna nova vest iz susedne nam Mađarske.

Ima jedna stara izreka, da se za nešto gde svega ima kaže da tu još samo fali „Pop s bradom i mađar s motkom”. Još kao klinac sam to prvi put čuo i ništa naravno nisam shvatio, osim što nisam znao da negde ima neki pop da nema bradu, a pošto se radnja tog dela mog života dešava u Rumi, bilo je i mađara. Njih ne pamtim da su baš bili s motkama. Sa raznim alatkama za pravljenje i popravku svega, da ponekad, s motkama ne. Ne, stvarno, lično nemam ništa protiv naših severnih komšija, ali neke vesti odande mi deluju kao da je neko uzeo motku … mislim uzeo nekome, pa sad tome nekome fali neka motka … nema veze, nije to tema.

Setih se ove izreke kad se ovih dana internetom proširila priča da mađari totalno zabranjuju fotkanje na ulici. U stvari, ne zabranjuju oni to baš skroz, kažu može, samo ako pitaš sve koji ti se dese u kadru da li možeš i ako ti svi kažu da možeš, onda možeš. Inače ne smeš. Nešto slično kao ovi naši sa PayPalom, što kažu da može, ali samo ako oni tamo krenu i u dinarima da rade. Nadmeni način da se kaže „Ma ne dolazite u obzir! Ćao, zdravo!”

Prva reakcija na ovo je naravno neverica, jer je ipak teško poverovati da će neki ozniljni ljudi jedne takve države povući tako drastičan potez. Jako drastičan po mom skromnom mišljenju. Priča uopšte nije naivna. Već godinama se povremeno desi da negde neki fotograf bude smaran, bilo je i u Beogradu svakakvih priča o fotografima i Kalemegdanu, ali ovako veliki korak do sada niko nije pokušao. Naravno da su se odmah mnogi pobunili, fotografi najviše. Nisu bez srgumenata. Zar da se u domovini jednog Roberta Kape (za slučaj da niste znali, jeste bio baš mađar) počne zabranjivati fotografisanje? Nečuveno!

Pominju se u celoj toj priči i nova pravila da ne smeju da se fotografišu uniformisana lica na zadatku, što već znamo kako izgleda i uvode pravila o obaveznom sakrivanju lica na fotografijama. Ima i interesantnih, veoma kritičkih, advokatskih komentara o tome koliko je ovakav zakon moguć u praksi, kada ima i sudija koje još nisu na čisto kako da ga primenjuju. Takođe nije baš najjasnije da li postoje bilo kakve razlike u tretiranju fotografisanja fotoaparatima i mobilnim telefonima, ni kako se tretiraju video snimci. Veoma zamršeno.

Nije na odmet zanemariti i pare u celoj priči. Neki mađarski gradovi su tradicionalne turističke destinacije i ovakvi zakoni bi mogli da zaustave ozbiljan deo turističkih prihoda, a sigurno ima kome se to nikako neće svideti. Ostaje da se vidi kako će ova stvar ići u praksi. Svašta je moguće. Moguće je da glasno krenu da se  bune i fotografi i fotografisani, samo se nadam da u tom glasnom „dijalogu” ne krenu i motke, one iz drugog pasusa da sevaju, to zaista ne želim. Takođe, bojim se i da pomislim koliko bi, na primer komplikacija u takvom okruženju imali ovo šestorto iz Stand Your Ground projekta u sklopu Londonskog festivala ulične fotografije 2001.

Još na ovu temu možete pričitati i na sledećim linkovima:

TheGuardian – Hungary law requires photographers to ask permission to take pictures

PhotographyBlog – Did Hungary Just Kill Photojournalism?

PetaPixel – Taking Photos Without Permission is Now Illegal in Hungary, Photographers Outraged

Fstopper – Hungarian Law Requires You to Ask Permission Prior to Photographing

Cahayabox – Putujete u Mađarsku? Upozoravamo vas! Ostavite fotoaparat kod kuće!

.

Interesantna foto-mobilna zima

U stvari i nije neka zima, ali kalendarski još nije proleće, a i pričam o nekim stvarima u poslednjih par nedelja i meseci, pa onda bolje neka bude zima.

.

Instagram @ GooglePlay

Od novih stvari, stigo novi Instagram. Kako kažu u najavi, najbrži i najpljosnatiji ikad.

To za pljosnatost, nije da nije. Evo gledam ga, baš se fejsliftovao, sve ikonice su redizajnirane, sada sve profilne sličice prikazuje u kružnim maskama, razmaci među elementima su malo veći i zaista kao da je malo brži. Na sve to najzad se neko tamo dozvao pameti pa su one tastere za dodatne opcije u obradi premestili da budu ispod prikaza obrade, a ne gore kao ranije, osim ako imate telefon sa relativno malim displejom, onda su gore kao ranije.

Što se ostalog tiče, ostalo je po starom. Nema novih filtera, svi stari su još uvek tu, sve se na izgled svodi na poliranje izgleda bez preteranog truda pod haubom.

.

Camera360 Ultimate @ GooglePlay

Druga interesantna novina je Camera360 Ultimate, Moja omiljena alternativna kameraplikacija se takođe unapredila i to i više nego gore pomenuti Instagram. Interesantno je da je probna varijanta nove verzije bila ponuđena korisnicima za paralelno instaliranje i poređenje, što je baš lepo s njihove strane.

Prva novina koja se vidi je verovatno najružnija ikonica koju su ikada imali. Ne razumem kako su došli do ovoga ali opet, pričao o dalekom istoku, a oni imaju neke drugačije oči. Druga novina koja se vidi je (slično instagramu) pljosnatije dizajniran UI i mogu reći da su se fino snašli u tome.

Treća i najveća novina je što se dodatno povećala lista dostupnih filtera, efekata i okvira, ali svi dostupni nisu deo osnovnog kompleta, već korisnik sam bira koje će pakete efekata instalirati, instalaciju i brisanje može slobodno da radi kad god je OnLine. Na ovaj način sve radi brže, a brže se i pristupa željenim opcijama pošto ih je manje. Naravno, po želji možete instalirati i svebašvepostojeće dodatke, ako baš želite. Praktično, dali su korisnicima na volju da formiraju nešto kao svoju sopstvenu verziju njihove aplikacije. Cool potez skroz. Cool je takođe i opcija da se uz fotografiju snimi i 5 sekundi audio zapisa koji može biti komentar uz fotku ili jednostavno ambijentalni zvuk.

.

Camera MX - @ GooglePlayTreća interesantna novina je jedna ne baš najnovija aplikacija, ali sam je tek skoro otkrio i na brzinu me oduševila jednostavnim konceptom. Nije ništa novo da aplikacija radi i snimanje i obradu fotografija, ali je ta kombinacija ovde oglično izbalansirana. Nekome prvi utisak može biti i da neke važne opcije snimanja fale i to nije zabluda. Zaista fale napredne opcije, ali izbor osnovnih je dovoljan. Živi prikaz nekih efekata pre samog snimka nije novina, ovde postoji i fino radi.

Ono što je ovu aplikaciju malo izdiglo nad prosekom su opcije obrade snimljenih fotografija. Za razliku od poznatih rešenja sa gomilama PreSet kombinacija, ovde su dodate i opcije osnovne obrade. Tačno, daleko od mogućnosti obrade koje nude Photo Editor ili Pixlr Express, ali paket opcija nije mršav. Za početak tu je WhiteBalance pipetica koja odlično radi svoj posao, zatim korekcije svetline, zasićenosti i temperature boja i kontrasta uz korisne opcije kropovanja, flipovanja, grubog i finog rotiranja. Sve to je izvedeno kroz lako upotrebljive i vidlive klizače sa lakim pre/posle pregledom i još svi efekti i obrade se slobodno mogu kombinovati dok se ne dobije željeni izgled snimka.

Iako je sama aplikacija sa dosta opcija besplatna, postoji deo koji je dostupan samo kada se doplati, ali svi ti dodatni efekti se vide i u osnovnoj verziji tako da lako možete odlučiti treba li vam doplaćena verzija ili je i osnovna OK.

.

.