Muzej savrmene umetnosti

Muzej u šumarku - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Bio jednom jedan muzej …

Davno je to bilo, bio sam baš mali, još ni u školu nisam išao. Sećam se da je bilo zima, jaknu sam nosio. Brat i ja smo bili u poseti rodbini u velikom gradu, deda nas je odveo da se šetamo šumicom iza koje je reka. U sred šumice je bila neka velika, malo čudna, mnogo bela, sva nekako ćoškasta zgrada. Deda je rekao da je to velika galerija, ja pitao da nas vodi unutra i on nas odveo.

Davno j bilo, bio sam baš mali. Nisam baš razumeo to sve šareno što je bilo izloženo svuda okolo, više mi je bilo interesantno koliko sve odjekuje kada trčim okolo i vrištim. Voleo sam to da radim u onom podvožnjaku između Paviljona i Zemuna, ovde je efekat bio mnogo jači. Deda je bio ljut, pa smo otišli.

Dobrano kasnije, već smo se preselili u veliki grad, imao sam dugu kosu i ložio se na fotografiju. Muzej Savremene Umetnosti je bio lepo mesto za obilazak. Meni je bilo gotivno što je sve unutra uvek bilo svetlom okupano. Onda je počelo da se dešava da se tamo ide i na neke svirke, onda je polako sve prestalo da se dešava. U jednoj od godina tog nedešavanja ničega prolazio sam tamo i snimio ovo.

Zatočena umetnost [iÔ] Dejan Danailov © 2011

Zatočena umetnost [iÔ] Dejan Danailov © 2011

U utorak je to nedešavanje trebalo da se završi, a nije se završilo. Nešto se ipak desilo. U zakazano vreme, sa zanemarljivim zakašnjenjem, pred muzejem su se okupili ljudi koji žele da se to nedešavanje ne nastavi. Da, bio i ja.

Prvo smo se okupili nekih 50-ak metara od muzeja, jer je nekom glavonji mozak prdnuo da bi okupljeni ljudi naklonjeni umetnosti mogli da se usprotive nedešavanju, pa je naredio da se oko Muzeja poređaju uniformisani namršteni da ne dozvole da neko priđe. I tako, oko muzeja su se rasporedili na svakih 15-ak, 20-ak metara, mnogo njih. Kažu ne može da se priđe, isto ponove kada ih pitate zašto, isto ponove i kada ih podsetite da ih niste pitali jel’ možete, nego zašto vam ne daju da priđete. Isto ponove šta god da ih pitate i samo sklanjaju pogled, kao fol pažljivo osmatraju okolo. Međutim njihovo odlučno mrštenje je polako počelo da prelazi u zbunjenost kada su shvatili da se okupljeni ne broje više na prste, već su u pitanju stotine ljudi. Nedugo zatim su se uredno spakovli u kolonu po jedan i udaljili se.

Megafon koji je bio jedino pomagalo da se govornici čuju, nije bio od značajne pomoći, ali govori su održani. Reklo se ono o čemu ne pričaju oni koji iz narodnog džepa primaju platu da ne ćute i ne sede skrštenih ruku. Tiho, ali reklo se. U vezi istog događaja reklo je još štošta. Sramota je da su se mediji u proseku više bavili policijskom opsadom nego pravim razlogom okupljanja, kao da se trude da učestvuju u opsadi. Uniformisana i medijska opsada paralelnom montažom. Ozbiljan triler.

Oni koji se nisu pojavili, a trebali su, našli su ipak vremena da se nekako obrate medijima. Ministar kulture, informisanja i natapiranih frizura je tradicionalno nastavio da zanemaruje dve od tri stavke svog ministarskog zvanja, pa se kratko požalio da je sve to „eto, desilo se” situacija i hrabro lično preuzeo odgovornost za sve to. Zašto i ne bi, kada je onomad i Premijer lično preuzeo odgovornost za ono što se desilo sa helikopteom. Čudna koincidencija je da baš ovih dana čitamo koliko se o toj odgovornosti brinuo da se ne desi slučajno da ta odgovornost skokne nekom drugom na glavu. Naravno da neće slučajno, takve stvari se ne dešavaju slučajno. I novi direktor Muzeja se obratio pravdajući se da ga niko nije zvao i da je za celo dešavanje saznao, opet sasvim slučajno, preko društvenih mreža. A baš je hteo da se pojavi, ali niko mu nije svečano uručio pozivnicu. Jedini razlog zašto ovakvo razmišljenje neću nazvati nakaradnim je što nisam, niti ću ikada biti pristalica da se ljudi ismevaju zbog svog imena ili prezimena. Moj jedini komentar na ponašanje obojice će biti fotografija.

Zakopavanje - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Zakopavanje – [iõ] – Dejan Danailov © 2015.

Nama koji smo to veče svratili pred Muzej pozivnice nisu bile potrebne, savest je bila dovoljna.

Par linkova vezanih za događaj:

SEEcult: 50 godina MSUB-a

N1 – Kordon policije na protestu zbog odlaganja otvaranja MSU

Blic – DA LI JE OVO REALNO Policija čuva muzej na Ušću

Beta – Ivan Tasovac: Prihvatam komandnu odgovornost što muzej još nije otvoren

Marka Žvaka – Policajci ne daju da uđemo / Slučaj Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

NKSS Facebook strana – FOTO galerija: Pedeseti rođendan MSUB (foto: Kamerades, Horda Sage, NKSS)

Postrojeni projektori i preklopljena platna

Prvo mi je bilo malo čudno da vidim onoliki prostor Salona Muzeja savremene umetnosti sveden na sitan prostor do izloga. Na zidu pravo je bio veliki svetli ram sa mnogo sitnih sličica. Sa strane mali prolaz dalje u galeriju u mrak. Iz mraka dopire neki čudan zvuk, kao poznat, samo brojniji. Da, brojniji. Pet komada velikih „karusel” slajd projektora, štekću zajedno, postrojeni, uključeni, vreli, puni. U stvari skoro puni. Tu i tamo ponegde im u onim dobošima fali po neki slajd, pa tada na platno pucaju samo blještavo belo.

.

Postrojeni projektori - [iõ] - Dejan Danailov © 2013. @ Flickr

.

Sećate se sjlajdova? Malih uramljenih sličica što se gledaju dignute ka svetlu, pa tek tada vidite da li su uhvaćene dobro ili naopako ili su možda i obrnuto. Projektori su tek bili posebna priča, slike uvek nekako krive, ali u su ko vrata velike na praznim zidovima zamračenih soba uvek bile posebno drugačije od svih drugih.

.

Ppreklopljena platna - [iõ] - Dejan Danailov © 2013. @ Flickr

.

Izložba Vesne Pavlović Ogledi u slikama nije izložba kakvu očekujemo da vidimo kada odemo da pogledamo neku izložbu. OK, jedan deo jesu veliki fino osvetljeni printovi i još neki eksperimentalni polaroidi, ali sve to manje više dođe kao prateći deo programa. Glavni deo izložbe koja je više nešto kao instalacija, čine odabrani slajdovi sa 20 godina stihijski snimane gomile turističkih snimaka jedne američke porodice. Ti se slajdovi istovremeno projektoju na tesno zbijena i mestimično preklopljena platna na kojima se slajd po slajd smenjuju i prepleću momenti i prizori. I tako u nedogled, nikad dvaput ista kombinacija.

Iskreni savet, nađite u narednih mesec dana vremena pa svratrite dole do tog salona što gleda na Kališ i pogledate ovu izložbu. Ovakve stvari se ne vide ovde često.

.

Fotodokumenti 02

fotodokumenti_02Fotodokumenti su počeli kao angažovana  izložba fotografija na nekoliko lokacija u Požegi, 2010. godine. Ceo projekat je tada bio inicijаtivа sa ciljem afirmacije različitih pristupa u okviru savremene fotografske prakse. Sledeće, 2011. godine, Fotodokumenti postaju stručni skup koji se bavio na neki način sam sobom i mogućnostima razvoja u regionu.

Ove godine, Fotodokumenti su ponovo izložba, ovaj put u Beogradu, a kao i prvi put na više lokacija.

Glavna izložba ove godine je postavljena u Salonu Muzeja savremene umetnosti, gde izlažu: Aleksandrija Ajduković, Benjamin Beker, Boris Lukić, Goran Micevski, Vesna Mićović, Andrea Palašti, Dragan Petrović, Ivan Petrović, Katarina Radović, Belgrade Raw, Mihailo Vasiljević i Srđan Veljović. Neka od ovih imena sam već pominjao u ofviru pisanja o projektu Fotoforum.

.

Fotodokumenti_02 - [iõ] - Dejan Danailov © 2012.

.

Izložba je inače interesantno iznenađenje. Da, kada je u pitanju grupna izložba, neka raznolikost se može očekivati, ali ova je baš otišla daleko na tu stranu. Pre bih rekao da je  prilično šarolika nego raznolika. Različiti mediji, različiti koncepti, veoma različiti fotmati. Pogotovo na “Belgrade RAW” zidu, mislim većina autora je dobila po ceo neki zid ili jasno izdvojen deo zida, pa zato kažem njihov zid. Veliki broj njihovih fotografija je izložen u drastičnom rasponu veličina, od dimenzija displeja džepnih digitalaca do mera omanjih sobnih prozora, pa je gledanje tog dela izložbe bukvalno neki čudni ples prilaženja i udaljavanja.  Pored toga svidela mi se i ogromna, znači preko celog zida ogromna fotografija unutrašnjisti Narodne biblioteke negde u vreme višefogišnjeg renoviranja. Ja sam šeprtlja naravno usput uspeo i da se polijem vinom, ali nema veze, nije mnogo.

Pored pomenutog salona sa pogledom na Kalemegdan, ova izložda se održava u još dva prostora. U Galeriji Remont su postavljene fotografije iz kolekcije Centra za fotografiju, a u Uličnoj galeriji u Bezistanu će Andrea Palašti izložiti fotografije iz serije Short Cuts.

Svratite, slobodno.