Dve izložbe koje bi valjalo obići ovih dana

Jeste, opet ja o izložbama, ali ovo je opravdano 🙂

Ovih dana su u Beogradu otvorene dve interesantne izložbe. Interesantne svaka zasebno, a i kao koincidencija da su istovremeno. Prošlost i sadašnjost na desetak minuta peške.

Ambasada prošlosti je SKC u kome se dešava izložba “EX – Experiment and Explore“. Selekcija eksperimentalnih fotografija iz fundusa FSS u SKC, autorski projekat Žarka Aleksića i Jelene Micić. Retko, sigurno ne skoro, ako i ikad, viđena kolekcija različitih načina kako fotografi razumeju reč eksperimentalno. Neke izložene fotografije lepo podsećaju se da se u fotografiji svašta neobično radilo i davno pre Fotošopa. Definitivno jedna od onih izložbi za koju se piše neopravdani hemijskom ko ne bude svratio. Najozbiljnije.

Galerija SKC-a, izložba je otvorena do kraja januara, ima i Facebook event, ima i opširnije OVDE i OVDE.

.

.

Poruka posetiocima je da svrate bar kada već krene da se smrkava, dalju sve napolju preterano blješti i ogleda se u staklima uokvirenih fotografija. Mislim, ovo je u neku rupu i poruka organizatorima, a poruka važi i kada budete išli da gledate i drugu izložbu koju prepiručujem.

Druga izložba o kojoj pišem je tradicionalna Refot izložba koja se ove godine zove “Novi početak”, prema istoimenom foto konkursu ovog našeg foto magazina. Da, u ArtGetu naravno, desetak minuta peške od SKC-a iz pasusa iznad fotografije, znači u principu može obe u nizu bez problema. Izložba brojna, na svim zidovima na spratu gore. Ima opako dobrih fotografija, realno. Bilo mi baš drago da vidim imenima prijatelja potpisane neke od boljih fotografija tamo. Otvoreno do 1. februara.

Poruka organizatoru je da uvede pravilo da ko ne pošalje fajl valjan za print u pristojnoj dimenziji, biva odštampan na razglednici i izložen uokviren sa još nekoliko tako malih. Jednostavno nema više opravdanja, megapikseli su dvocifreni, znači ima štofa i za veće sređivanje. Ako ni zbog čega drugog, da ispoštujete one koji su se potrudili.

.

LifeBalance, Periskop, RAW knjiga, Putospektiva …

Stvarno će ispasti da samo visim po izložbama i sličnim dešavanjima, a nije baš da je tako. Jednostavno ova prošla nedelja se tako poklopila, a kad je već tako, da ne cepkam događaje u zasebne postove. Može i ovako zajednički. U ponedeljak bilo Džonijevo otvaranje,  i to sam odmah nakačio ovde, a ostatak nedelje nikako da stignem da nešto završim. Prvo sam hteo da pišem samo o sredi u kojoj sam pokušao i uspeo da uklopim cela dva dešavanja.

.

.

LifeBalance je već tradicionalna izložba koju organizuje ArtBalance ekipa, već sam pisao o jednoj njihovoj izložbi. Ova otvorena u velikom holu velike staklene zgrade Narodne Banke srbije, tamo malo niže Slavije. Baš bilo dosta ljudi, mnoga poznata i mnoga dobro znana lica iz sveta fotografije. Mnogo, baš mnogo fotografija, majstorski snimljene, majstorski odabrane, na žalost opet relativno malih dimenzija i ne baš sve najbolje osvetljene. Inače, ovo otvaranje izložbe je samo početak niza dešavanja među kojima su i predavanja nekih viđenih svetskih autora. Piše ceo raspored na ArtBalance sajtu, a verovatno će se pisati i ovde 🙂

.

.

Odande sam malo požurio ka Terazijama, do Podmornice na Periskop koji je najavljen kao retrospektiva nekih gostujućih Periskopa po Srbiji i svetu. Nisam hteo da zakasnim, a ispade da sam prilično poranio jer je sve nekako kasnilo. Malo drugačiji periskop, bez samih autora, ali ne manje interesantan.

.

.

Petak opet nekako Artget. Ovaj put nije bilo otvaranje izložbe, već prezentacija knjige. BelgradeRaw knjige fotografija. Opet mnoga poznata lica i prijatna opuštena atmosfera, priče domaćina, izdavača, autora. Falio je samo još Donald Weber koji je bio nešto kao urednik ove zbirke sirovih beogradskih momenata. Vesela atmosfera, a bio posle i DJ.

.

.

Onda u subotu još jedna Putospektiva u Rexu. Sedma po redu, poslednja ove godine. Prvo je Bjuti, čuveni putnik i nebloger™ pričao o razlozima da se ne sedi nego putuje, pa makar i po rodnoj nam Srbiji. Sve naravno s poentom, jer realno ima mnogo ljudi koji retko kad putuju van osnovnog okvira putovanja na neka slavlja kod rodbine. Posle toga, bile još dve priče, od kojih smo Maja i ja ispratili samo prvu u kojoj je Majina imenjakinja, znači takođe Maja, pričala o avanturi samostalno (ne)organizovanog porodničnog putovanja po južnoj americi. Poslednju priču nismo stigli da ispratimo, išli smo na neku žirku.

.

.

Znači bila baš puna nedelja 🙂

.

Američki zatvori

Pit Bruk (Pete Brook) ima ime koje se izgovara sa produženim “i” i u prošli petak je u ArtGetu otvorio izložbu, a nije fotograf. OK, jeste po malo.

Zatvori.

Zatvori su teška i tmurna mesta o kojima se sve zna, osim što se ne zna kako je unutra, osim ako ste unutra ili ste bili. Ta je priča često puna predrasuda jer ume da bude tema u filmovima i serijama, a filmovi i serije su u nekim okolinama majke predrasuda.

Mesta su gde je po pravilu potpuno zabranjeno uneti ili imati fotoaparat. Ako ste ozbiljan novinar, ali ozbiljan ili nešto slično takođe ozbiljno, onda možda i može, a li smo ako baš mora, naravno samo uz pravilnikom propisanu dozvolu. Dozvole.

Američki zatvori, tačnije fotografija iz američkih zatvora su izložba koju je Pit Bruk sakupio kroz svoj rad na projektu “Prison Photography“. Priča o fotografiji koja je počela kao MugShot portret za kartoteku i ništa preko toga, prerasla polako u seriju interesantnih  projekata koji su se dešavali u i oko samih zatvora.

U sklopu izložbe, dan nakon otvaranja, bilo je organizovano i predavanje autora sa prezentacijom i komentarima. Šteta što nije bilo posećenije. Bilo je stvarno interesantnih priča koje su se odlično nadovezale na celu priču izloženih fotografija.

Nakon glavnog Pitovog predavanja, bilo je još jedno. O domaćim iskustvima u radu sa osuđenicima u okviru ApsArt projekta Pričala je Aleksandra Jelić. Program se malo rastegao, pa sam ja za obavezama krenuo pre kraja njenog predavanja.

.

.

.

.

.

.

Kasnim mnogo sa ovim postom, celih nedelju dana, ali nije prekasno. Izložba je otvorena do kraja nedelje, do 22. 12. Svratite, slobodno. Ovakve stvari se retko viđaju izložene.

.

„B”

Pod ovim minimalističkim pseudonimom javlja se Blejk Endruz (Blake Andrews) fotograf i bloger, čije ime mi je na listi planova za “RAW” sezonu ArtGeta zvučalo više kao dobar fazon i lepa želja, nego kao ozbiljna namera. Ipak, ispostavilo se da jeste bila ozbiljna namera i da su uspeli i Blejk je u petak otvorio svoju izložbu u ArtGetu.

.

.

.

Bilo prilično opušteno, jednostavno. Autor bez ustezanja ulazi u razgovor sa gostima, a na otvaranju rado odgovarao na pitanja posetilaca. Nešto mi nije dalo mira pa pitah čoveka ima li on uopšte neki ozbiljniji digitalni fotoaparat, na njegovo kontrapitanje, pojasnio sam da bi “ozbiljan” na primer bio neki DSLR. Čovek reče ne i potom krene do svoje torbe da mi pokaže čime snima ovih dana. Na moje iznenađenje, pored Lajke koju je tako živoposno opisao na svom blogu pre skoro godinu dana, čovek je iz torbe izvadio golemi Fuji Instax i napravio odmah jedan snimak publike. Prilično iznenađujući momenat.

.

.

Fotografije na izložbi su redovnim posetiocima Blejkovog bloga i sajta dobrom delom poznate, crnobele ulične, žive fotografije. Još jedna iskrena preporuka za svraćanje ako se zadesite u centru grada ovih dana.

.

Saslušanja

Donald Weber, kanađanin, skoro pa gorostas, svuda po svetu fotografisao svašta, sinoć u Artgetu otvorio izložbu džinovskih printova portreta iz serije Interrogations (saslušanja).

.

.

Serija jaka, potresna, svaka fotografija minimalilzam, a ogromna. Svaka sastavljena iz komada, kao slagalica čiji svaki deo nešto znači, a svi zajedno daleko više. Svaka sa kratkom pričom ispisanom sa strane, a i bez nje mnogo priča. Mnogo. Nartera nas da razmislimo koliko su nam savremene HiTech sterilne i ponekad debilne krimi serije pomerile rezone.

U sklopu izložbe su i fotografije iz još nekih Donaldovih serija, naređane sa druge strane, na zidu što gleda na stepenište. Baš manjih dimenzija, u poređenju sa onim velikim kao ikonice web galerije, tek da se zagolica radoznalost posetioca.

Još jedna iskrena preporuka za pogledati …

Stranci u Beogradu

Stvarno će ispasti da samo u ArtGet idem na izložbe, a nije tako. Stvarno nije, ali evo preksinoć sam baš tamo bio na otvaranju još jedne odlične izložbe.

.

.
Stranci iz naziva su stvarno stranci, ne samo za nas ovde, već i međusobno. Oni su Strange.rs fotografski kolektiv sa dvocifrenom posadom koji veći deo vremena živi OnLine. Znaju se većinom kao glasovi, avatari i kroz malene prozorčiće Skajpa. Samo neki među njima se znaju i lično. Različiti ljudi, različite oči, ali cela izložba odlično radi kao celina.

.

.

Poseban kuriozitet je da su se na otvaranju pojavili i originalni “stranci” Kramer O’Neill i David Wilson.

.

.

Ono što se takođe mora pomenuti je da su sami autori iz kolektiva Strange.rs pomogli otvaranje ove izložbe, što svojim parama, što donošenjem gotovih printova za izložbu. U ovom ovakvom našem kulturnom trenutku potez vredan svakog poštovanja.

.

KameRaw Obskura

Kamera obskura (camera obscura) je preteča svega što danas zovemo fotografijom, to svi znamo, jel tako? Znamo i to da uz malo trudo možemo sami da je napravimo u nekoj sobi? E, super. A znate li da ovih dana imate jednu baš takvu veliku kameru obskuru na sred Beograda? Jeste, baš u ArtGetu je otvorena jedna povelika.

Ceo izlog je pokriven platnima i crnim hamerima, samo je par rupica izbušeno na hamerima, ali i one mogu da se pokriju, pa se s vreme na menja ona koja projektuje sliku na zidove galerije.

Iskreno savetujem da nađete vremena da svratite do srede i provedete neko vreme tamo u mraku. Da ne bude da nisam pomenuo, ne idite tamo ako nemate bar pola sata, jer će vam trebati bar 10-ak minuta da vam se oči potpuno naviknu na mrak. Savetujem rano popodne, tada je plato pred galerijom najosunčaniji, tu negde oko 3 ili malo posle, ali ne mnogo posle jer kamera radi samo od 12 do 16 časova. U svakom slučaju i kad dolazite i kad odlazite, pazite na zavesu na vratima, ne ostavljajte je otvorenu, ma ni malkice. Jako je važno.

Porodična fotografija

Kad se kaže “Porodična fotografija”, meni prvo na pamet padnu debeli albumi sa brižno aranžiranim fotografijama nekih važnih ili bar interesantnih momenata života neke porodice. I ja imam jedan takav i to onaj baš star, veliki sa kartonskim stranicama na koji se lepe oni trouglići, pa se u njih umeću ivice fotografija. Ima i onih novijih sa stranicama sa džepovima dimenzija fotki, a ima i što su im strane sa samolepljivim folijama, Ti često imaju i neke fensi šarene korice.

Kad se pogleda sa strane, prosta, mala, lična, prijateljska, porodična fotografija je stara skoro koliko i fotografija koja je nadrasla eksperimentisanje i postala primena. Snimaka je u početku bilo manje, štedeo se film, aparat se ređe potezao, samo kad je bilo nešto važno da se zabeleži, mislim nešto ili neko ili oba. Sa druge strane, češće se dešavalo da se ti mali kučni snimci u nekom opštem proseku snimaju daleko manje priomišljeno i pažnjivo u odnosu na to koliko ih je. Ljudima je nekako uvek bilo važnije da se taj baš taj momenat tih baš tih ljudi zabeleži, pa makarkako se  zabeležio. To je priča iz koje se meže brusiti ozbiljna validna teorija o emotivnoj vrednosti fotografije. Bilo je i izuzetaka, naravno.

Baš toj maloj ličnoj, porodičnoj fotografiji je posvećena nova, sinoć otvorena izložba koju su nam BelgradeRaw priredili u ArtGetu.

.

.

Izložbu Porodična fotografija čini (ako sam dobro zapamtio) pet malih zasebnih postavki kroz koje autori na svoj način pričaju priče iz privatnih kolekcija. Dve stvari mi se kod ove izložbe posebno sviđaju. Prvo, uspeli su da pokažu koliko porodična fotografija može biti dobra kada nastaje u krugu fotografski i vizuelno pismenih. Takođe, pokazali su kako i neke jednostavne i proste fotografije mogu biti umešno složene u priču i predstavu.

Svratite u narednih desetak dana ako ste u centru.

Zagrepčani u Beogradu

Ulica je uvek imala neki poseban status među fotografima. Malo je fotografa koji su prema ulici ravnodušni, većinu ili jednostavno ne privlači ili su na ulicu navučeni kao na ilegalne halucinate. Nije redak slučaj da se mladi neiskusi fotografi prepuštaju inspiracijama ulične svakodnevice i super je da je tako, dobro je to i za iskustvo i za samopouzdanje. Oni koji se zaista istaknu na tom terenu su nešto ređi slučajevi, a jedan od takvih je baš sinoć otvorio svoju prvu samostalnu izložbu.

.

.

Krešimir Zadravec već godimama vredno sakuplja neke posebne trenutke uličnog života Zagreba i redovno ih kači na blog jednostavnog naziva “Zagrepčani“. Ne znam da li ste već pratili ranije njegov rad, ali iskreno savetujem da tu adresu posećujete povremeno, uvek ima nešto novo.

Parodijom sudbine ovaj mladi talentovani autor svoju prvu samostalnu izložbu nije otvorio u rodnom Zagrebu, nije ni u Beču ni u Pešti, neko po sred Beograda, u galeriji ArtGet. Hvala BelgradeRAW ekipi za ovo prijatno iznenađenje.

Svratite i vi do 5. juna do ArtGeta na svoju dozu iznenađenja.

.

Donacija

Lepo je kad možeš da pomogneš. Lepo je i kad zaista i pomogneš, to je čak i lepše. Bar prilika za pomoć ima na pretek. Ovaj put ne pominjem nikakve operacije i transplantacije ni srušene kuće iako i takvih prilika ima mnogo. Ovaj put pominjem kampanju kakva se do sada ovde nije dešavala.

Za slučaj da ne znate, ovde par puta pominjani Belgrade RAW su dobili veliku priliku. Povereno im je mesto uređivanja programa ArtGet galerije na godinu dana. Sve bi to bilo divno da smo uređena zemlja i da jedna tako prestižna ustanova posvećena fotografiji ima pored entuzijazma urednika i neka sredstva, makar za najosnovnije troškove. Ali nema. Zato su se ljudi usudili da naprave jedan jako hrabar korak i pozovu sve dobre ljude da pomognu koliko mogu.

Sve njihove planove i razloge za ovakav korak možete videti lepo ispisane OVDE. Tu na dnu te strane je i mali formular uplatnice po kojem možete izvršiti uplatu.

Tek da ne bude da sam se raspisao bez razloga, danas sam posle posla svratio do terminala u banci.

.

.

Nije mnogo, ali je ipak nešto. A vi? Možda i vi možete malo da pomognete.