SmartCam umesto SmartPhone?

Možda ste već naleteli na netu na onaj moderni džouk kako je u sred nekog fensi dauntauna viđen neverovatan prizor, hipster/japi viđen da koristi iPhone baš za telefoniranje. U stvari i nije neka šala. To koliko se moderni “pametni” telefoni koriste za svašta, pa tek onda za telefoniranje je priča na granici ironije.

Ne, stvarno, kako to da se ta sitna elektronika još uvek zove telefon? Kako to da za stvarčicu koja se uglavnom najkraće koristi za telefoniranje do sada nije smislio adekvatniji naziv? Interesantno pitanje, morate priznati. Interesantno, ali u suštini i ne preterano bitno. Bar ne u kontekstu ovog posta.

Upravo ovih dana pojavilo se nešto o čemu se tiho šuškalo već duže vreme. Nikon Coolpix S800c  je prvi džepni kompaktni digitalac sa Android operativnim sistemom. OK, nije baš da je prvi prvi, već je bilo priče o Polaroid Android kamerici, koja u stvari nije Polaroid, a nije ni Kodak već je rebrendirani Altek Leo i nikako da se ozbiljnije pojavi na tržištu. Bilo je naravno priča o tome da će neki egzotični dalekoistočni proizvođači već uraditi nešto po tom pitanju. Niko nije pominjao Nikon, bar ne glasno, ali oni su to ipak uradili.

I zašto bi ovo bilo toliko značajno odjednom? Pričao sam već dosta o fotografisanju mobilnim telefonom, i sam dosta uživam u tome, ali uvek postoji granica gde ta minijatura od kamerice u telefonu jednostavno više nije dovoljna. Nebitno da li će zafaliti zoom, ISO ili jednostavno kvalitetniji pikseli. Kompaktići, koliko god da su u svemu tehničkom deminutivi, ozbiljno su moćniji od kamerice bilo kog telefona. Sa druge strane, operativni sistem i otvoreni koncept pametnih telefona su već duže vreme ozbiljna prednost nad suvoparnim sistemima menija sa minijaturnim ikonicama.

Ovaj maleni Nikončić najavljuje spajanje najboljeg iz oba sveta. Najavljuje nastavak priče u jednom ipak novom i slabo iskorišćenom prostoru. Možda je malo pretenciozno reći da posle pojavljivanja ovakvog fotoaparata stvari više neće biti iste, ali možda ipak i nije. Razmislite samo koliko bi prostora tek bilo da se spoje ozbiljni profesionalni fotoaparati sa posebnim naprednim verzijama ovakvih sistema. Za slučaj da ta pomisao nije rastegla bar maleni osmeh na Vašem licu i eventualno malkice digla jednu obrvu, možda čitate pogrešan blog (u svakom slučaju hvala na čitanju).

.

BtW: Na Dizajnzoni je baš u toku priča baš na obvu temu, a takve diskusije tamo vredi pratiti.

Oproštajni vikend

Baš emotivno zvuči, jel da?

Priča je da sam pre par dana na forumu naleteo na pitanje koja bi bila najjeftinija varijanta za mali digitalac za ulogu prvog digitalca u dečijim rukama. Kroz glavu mi je na momenat proletelo šta li je meni sve padalo na pamet da radim sa novim “igračkama”. Znam da pitanje nije slučajno sadržalo opasku “najjeftiniji”, čak na protiv i pade mi na pamet da možda postoji i bolja opcija od kupovine novog aparata. Na primer neki stari digitalac oslobođen komplikacija podešavanja koja deca možda i neće razumeti najbolje, a u isto vreme ne preterano dragocen, za slučaj da se dečijim ručicama ipak desi da budu previše radoznale ili prosto desi da budu nespretne. Nešto, kao, na primer …

Nešto kao moj stari  Mustek GSmart D35, pomenut u uvodu, kao moj prvi digitalac koji mi već godinama baš ničemu ne služi. Šta je drugo moglo da mi padne na pamet nego da ga poklonim. Do dogovorenog slanja u ponedeljak bilo je  još skoro ceo vikend. Šta je drugo moglo da mi padne na pamet nego da taj aparatić “izvedem” u šetnju. Par puta. Malo peške, malo na biciklu …

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Malopre stigao iz pošte. Poslato …

.

Canon PowerShot G12 … neka lična zapažanja

.

Evo ima preko 6 meseci kako sam prelomio i odlučio da svoj foto amaterizam spustim sa nivoa DSLR-a na HiEnd kompakt, pa bi bio red da malo napišem i nešto na tu temu.

Canon PowerShot G12 spada u klasu HiEnd kompaktnih digitalaca koji nude svašta automatike i opcije detaljnog podešavanja upakovane u jedno i to u konkretnom slučaju zaista radi. Ima solidan 1/1.7″ (7.44 x 5.58 mm) CCD senzor rezolucije 10 megapiksela uparen sa hvaljenim Digic 4 procesorom, dobar zoom objektiv raspona 5x sa stabilizacijom slike, veoma koristan 2.8″ slobodnoosvrćući displej, a i optičko “tunelčić” tražilo. Snima i RAW (CR2), snima video (MOV) do HD rezolucije sa stereo zvukom. Šta drugo reći do: jednom rečju, čudo.

Senzor i optika …

Mali senzor će uvek biti mali senzor, jedino se može diskutovati koliko je neko u toj kombinaciji pogodio balans dimenzije i rezolucije, a mislim da je u ovom slučaju to odlično urađeno. Canon „G” serija redovno ima veće senzore, a rezolucija od „samo” 10 megapiksela za posledicu ima jako dobar kvalitet slike uz relativno malo šuma. G12 je nasledio gotovo identičan senzor iz modela G11 koji je zapalio fotografsku javnost kao prvi tako ozbiljan slučaj da naslednik ima manju rezoluciju senzora od predhodnika. Da podsetim, G10 je imao senzor rezolucije skoro 15 megapiksela pa je nadobudnoj ekipi koja digitalce meri samo po rezoluciji odluka da ih G11 ima „samo” 10, bila šokantan rebus. Na suprot tome, ozbiljni ljubitelji kvaliteta su ovu odluku slavili. Uostalom, 10 megapiksela je više nego dovoljno za fini print A4 formata, a kada je snimak dobro fokusiran i iskusno obrađen, uz odmerenu dozu hrabrosti može da se pukne i na A3. Malo li je?

Objektiv je očekivano takođe jako dobar. Nije savršen, ali se vidi da se neki kompromisi nisu nepotrebno silovali. Savim dovoljan raspon počinje od širokih 28mm i ide do prijatno portretnih 120 mm (ekvivalent “Lajka” formatu, inače 6.1 – 30.5 mm). Najmanji otvor blende je 8, celim rasponom, dok je najveći otvor blende sa odličnih 2.8 na najširem delu silazi na korektnih 4.5 na najdaljem delu zoom raspona. Moglo bi i više, ali i ovo je dovoljno da se u nekim situacijama postigne neko zamućenje pozadine. Istini za volju, od kompakta se i ne može očekivati neki posebno plitak DOF. Optički, objektiv je više nego korektan za jedan kompakt, što znači da ipak ima nekih problema. Na najširem delu raspona postoje očekivane deformacije kadra, vidljive hromatske aberacije na jačim kontrastima i pad oštrine po ivicama kadra. Na srednjem i do najužeg dela raspona radi sasvim korektno.

Canon PowerShot G12 – Zoom raspon: 28 – 120 mm

Canon PowerShot G12 – Macro mod

Točkići i dugmići …

Kad bi se detaljno i polako nabrajalo jezikom kojim se nabraja bogati komplet za ručavanje, na ovom aparatu bi to potrajalo.

Povorku komandi predvodi ravno 5 (pet) točkića, a ako u komande tog oblika ubrojimo i prstenasti preklopnik za zumiranje i točkić za podešavanje dioptrije zuherčića, cifra se penje na 7. Malo li je? E, na to dodajte i više od 10 tastera, što zasebnih, što postavljenih u prstenasti “kursor” set i eto zabave. Sa druge strane, toliki izbor lako može da zbuni neke neiskusne korisnike, a možda nekog i uplaši, ali šta je tu je. Ovaj aparat i onako nije za nadobudne koji često vole da se prave pametni, već za pametne koji su odmereno nadobudni.

Ono što je najvažnije je da se tokom fotografisanja ovim aparatom jako retko svraća u menije, jer je sve što može da zatreba odmah na dohvat ruke. Posebno mi se sviđa što su ISO osetljivost i kompenzacija ekspozicije lako dostupni na točkićima sa gornje strane aparata.

Raspored komandi je dosta logičan i lak za korišćenje i u modu snimanja i u modu pregleda fotografija. Posebno mi se sviđa to što ne moram da uključujem aparat da bih gledao snimljene fotografije, taster za pregled automatski “budi” displej i tastere za navigaciju, dok objektiv ostaje uvučen i zaštićen.

Ima naravno stvari koje ozbiljno moram da prigovorim. Na prvom mestu je položaj “menu” tastera u donjem desnom ćošku zadnje strane tela aparata. Tu gde je, se lako slučajno pritisne korenom palca kada se fotoaparat koristi samo jednom rukom. Druga stvar je što aparat isključuje neke važne tastere kada se displej zaklopi (jako korisno za brze snimke na ulici), a najviše smeta što su isključeni “*” (zaključavanje izmerenih parametara ekspozicije) i “Shortcut” taster kome može i da se dodeli opcija zaključavanja fokusa. Ništa od ovoga nije rak rana, ali jeste mana.

Automatika …

Oni koji ne žele da se preterano ili uopšte bave podešavanjem aparata, imaju priliku da se potpuno opuste. Automatske opcije rade sasvim OK i ima dosta onih pomoćnih “Auto” modova sa ikonicama od kojih većinu nisam probao. Kroz automatske modove se u par navrata kombinuju podešavanja ekspozicije sa nekim drugim podešavanjima aparata, na primer postoji poseban HDR mod koji automatski snima 3 ekspozicije i odmah ih, sa prilično korektnim rezultatima kombinuje u jedan snimak. Ima tu i modova za koje čak nisam imao pojma da postoje, kao na primer “Wink Shutter” koji bi trebalo da okine snimak u momentu namigivanja. Šašavo, a?!

Šalu na stranu, za ono malo vremena što sam se igrao full auto modovima, jedva da sam par puta uspeo da prevarim aparat da ozbiljno promaši korektnu ekspoziciju. Posebno se snalazi kada se pouključuju svi oni modovi inteligentne dorade kontrasta, mada snimci umeju da izgledaju malo preeksponirano za moj ukus.

Auto ISO opcija radi jako dobro i brzo mi je postala dežurno podešavanje aparata. Lako se podešava i prilično inteligendno drži osetljivost što niže u čemu odlično sarađuje sa stabilizacijom slike koja korektno produžava vreme ekspozicije i drži sliku dovoljno oštrom.

Interesantno je što ovaj aparat, kada je postavljen u neki od potpuno automatskih modova isključuje opciju snimanja u RAW formatu, koji je dostupan samo nekom od 4 osnovna moda (“M”, “Av”, “Tv” i “P”). Da budem iskren, ovo mi jeste bilo malo čudno na prvi pogled, ali ne verujem da bi se neko ko ne želi da se bakće podešavanjem aparata dodatno cimao razvijanjem RAW fajlova.

Video …

Ovo nije aparat za ljude koji će često koristiti video. Sam kvalitet snimka je potpuno OK, ja bih čak rekao i odličan. Maksimalna rezolucija ide do HD kvaliteta (1280 x 720 @ 24 fps) sa stereo zvukom, ali  … E, to “ali” je da tokom snimanja videa zumiranje i autofokus ne rade, kadriranje i fokusiranje je moguće uraditi samo pre početka snimanja.

Najkraće rečeno, daleko od toga da je neupotrebljiv, ali za ozbiljnije snimke možda i jeste.

+ & – …

Na kraju ostaje vaga, šta sam dobio, a šta izgubio prelasnom sa DSLR-a na “tenkić” kompakt.

Prvi veliki šok je naravno bila količina šuma. Tu sam u potpunosti shvatio koliko me je DSLR razmazio i trajno potvrdio ono što sam već i znao. Veliki senzor ne može biti zamenjen manjim, bez gubitka na kvalitetu slike, tačka, novi red!

Drugi utisak je bio prijatno iznenađujući. Nakon prvih par dana navikavanja, prosto sam bio oduševljen time da mi je aparat uvek pri ruci u džepu kaputa, a ne u torbi koju za svaki snimak moram da otvaram. Sa druge strane, kako su dani postali vreli, i ovaj manji se preselio u torbicu, ali i dalje je brzo spreman na snimanje.

Takođe ne verujem da ikad više želim da se odreknem aparata koji ima živi prikaz na slobodnoobrćućem displeju. Ta doza komfora u fotkanju žabljih i ptičjih perspektiva i visoko dignutim aparatom mnogo prija.

Stvar koja nikako ne može da se zanemari je otvorenost sistema koju DSLR nudi. Zum raspon na G12 je u suštini tako dobro odmeren za takav aparat, ali mora kad tad da se sretne sa momentima i/ili idejama za koje je nedovoljan. Dešavalo se da mi za neke ideje i najšire bude preusko ili najuže bude preširoko.

Kako god da okrenem, ja koji ne živim od fotografije, već mi je to hobi uz koji uživam nisam toliko izgubio nižim kvalitetom slike, koliko sam dobio komforom korišćenja i lakšeg nošenja. Ne kajem se, ali sve više sam siguran da moj sledeći fotoaparat neće biti primerak iz HiEnd kompakt klase. O tome detaljnije u nekom od budućih tekstova.

.

P.S:

Posebnih fotki uz ovaj post nema, pošto ih redovno (OK, ne baš često) postavljam ovde na blog. Za slučaj da treba podsetnik, evo ih izdvojene na Flikeru.

Hvala.

Leica M Monochrome

.

And Now for Something Completely Different …

Jednostavno ne znam kako bih drugačije počeo. O digitalnom fotoaparadu sa čisto crno-belim senzorom se već neko vreme šapuće, ali i glasno priča. Nije bilo lako fotografskom svetu da tek tako lako poveruje (polu)zvaničnim najavama, ali kada su počele da stižu i direktno iz Lajke nivo pažnje je naglo porastao. Kako i ne bi.

.

Flešbek intermeco

Digitalna crno-bela fotografija je jednako paradoksalna kao taj deo fotografije uopšte. Prve fotografije su bile crno-bele, čekanje na razumno kvalitetnu kolor fotogrtafiju se proteglo, ali kada se najzad pojavila masovno, nastavila je svoj život paralelno sa crno-belom fotografijom umesto da je uzgura sa pozornice. Pojavom kvalitetnih filmskih traka kinematografija je brzo prešla sa crno-belih scena na boje, slično se desilo i sa televizijom. Kada se pojavila dovoljno kvalitetna i komercijalno isplativa kolor tehnologija, u relativno kratkom roku su stanice koje su emitovale crno-beli TV program gotovo istrebljeme.

Crno-bela fotografija se nije dala tako lako, čak je i nastavila da napreduje. Fotografska hemija je napredovala, emulzije su napredovale, tehnike snimanja i izrade su napredovale. Čak su se pojavili i crno beli filmovi koji se razvijaju C41 procesom.

Digitalna tehnika je celoj priči dodala i to da se izbor filma pretvorio u obično podešavanje fotoaparata, a napredniji modeli su imali i dodatne opcije simuliranja filtera određenih boja da bi se kvalitetnije uticalo na to kako će se određene boje pretvoriti u određene sive tonove. O mogućnostima obrade i doterivanja na računaru tek može dosta da se priča.

…

Šta je to toliko posebno u ovom fotoaparatu?

Nekoliko stvari, ali pođimo od tehničkih detalja. Način dobijanja fotografije sa senzora u modernim digitalnim fotoaparatima ima dva koraka koji realno nagrizaju kvalitet slike. Pred svakim modernim senzorom prvo postoji Antialiasing filter koji malo zamućuje sliku da bi se ona bolje primila na senzorske piksele sa kolor filterima u legendarnom Bayerovom rasporedu. Pored tog para filtera, digitalna fotografija prolazi kroz komplikovanu demozaiking obradu. Ni jedan od ta dva problematična koraka (filteri i obrada) ne postoji na ovakvom fotoaparatu. Detalji na senzoru su jasnije i preciznije ocrtani, fotografija sa ovakvog senzora je bogatija detaljima i dinamičkim rasponom tonova. Ozbiljno posebna stavka u kvalitetu fotografije.

Na kraju nameće se pitanje da li će i koliko će ova egzotika postati nešto ozbiljno, na primer legenda. Nije Lajka prva napravila ovakav iskorak. Skoro je bilo priče o Ricoh modelu sa crno belim senzorom, davno na početku digitalne priče bila je neka Mavica sa takvim senzorom, ali niko od njih od toga nije razvio zasebnu priču. Možda će ovaj put stvari ići nekim drugačijim redosledom. Videćemo.

.

Da je Instagram fotoaparat, bio bi …

.

Od kako je svoju klijentelu proširio i na Android korisnike i odmah potom se odlično prodao, Instagram je često predmet priče među korisnicima “pametnih” telefona i Facebook-a. Naravno da veliki deo tih priča više spada u domen teorija zavere ili tračeve, ali ima i interesantnih ideja i ovo je tekst o jednoj takvoj.

Antonio De Rosa, (prvi čovek kuće ADR studio) je počeo da mašta na temu kako bi to izgledalo kada bi Instagram bio pravi, potpuno funkcionalan fotoaparat i osmislio hipsterski san. Oblikom se najmanje bavio, sve izgleda gao džinovska ikonica ove popularne aplikacije. Ono po čemu je ovaj koncept najinteresantniji je maštovit izbor opcija koje bi nudio jedan ovakav aparat.  Sam autor to ne navodi, ali pretpostavljam da se u aparatu nalazi kvadratni senzor, ne preterane rezolucije. Zamišljena specifikacija izgleda od prilike ovako:

• 16 GB memorije (mass storage), pretpostavljam i dodatni MicroSD slot.
• Wifi i Bluetooth kao standardne bežične konekcije neophodne jednom (bar jako često, ako ne stalno) OnLine uređaju.
• Veliki displej osetljiv na dodir (u tekstu piše da je proporcija 4:3, na slici je kvadratni).
• Dva objektiva, jedan osnovni za fotografisanje i još jedan pomoćni za 3D efekte i još svašta, šta god to svašta bilo.
• Optički zoom i LED blic.
• Ugrađen minijaturni štampač za momentalno štampanje fotografija na posebno pripremljenim karticama (sa samolepljivom poleđinom).
• Softver koji je nešto kao Instagram+Facebook aplikacija, verovatno i funkcionalan web browser i opcije dodavanja Twitter, Tumblr, WordPress aplikacija i još svašta, šta god to svašta bilo.

Šta drugo reći do bravo za šablon! Ovo izgleda daleko bliže nekoj pravoj evoluciji Polaroid koncepta nego što je onaj Polaroid Android koncept.

Ilustracije (3D modele) i detaljniji tekst pogledajte na sajtu autora.

.

… via PetaPixel …

Android foto aplikacije

.

Već sam pominjao svoj skori ulazak u Android fotografske vode i još uvek sam u nekom eksperimentisanju. Prvi impuls je naravno bio instaliranje skoro svake foto aplikacije na koju sam naleteo, poređenje tih aplikacija sa onom ugrađenom u telefon i često nakon malo probnog igranja brisanje aplikacija koje mi se nisu svidele. Izbor je prilično bogat, ali lista zaista dobrih i upotrebljivih nije predugačka, ovaj put ću izdvojiti neke koje su mi se posebno svidele.

.

.

Camera360

Baš popularna aplikacija, po mom skromnom mišljenju verovatno najbolja besplatna. Po konceptu je nešto kao napredna zamena za osnovne ugrađene aplikacije za kontrolu kamere sa dodatkom velikog broja efekata.

Kroz pomalo natrpan, ali logično organizovan interfejs korisniku se nudi da za svaki pojedini snimak odabere efekat koji će biti primenjen pre snimanja uz lak pregled razlika između originalnog i obrađenog izgleda. Lep potez je i opcija snimanja pored obrađene i fotografije bez primene bilo kog efekta.

Snimanje je lako i fokusiranje na dodirom odabranu tačku u kadru radi sasvim pristojno. Pored toga, u novoj (tek 10-ak dana staroj) verziji sada je moguće kroz sve efekte i filtere provlačiti i ranije snimljene neobrađene fotografije. Opcije podešavanja su brojne, ali kod nekih modela telefona nisu sve dostupne.

Postoji i kao dodatak i opcija da se snimjene fotografije uklapaju u neke već postojeće pripremljene scene, ali pošto su mi kao fotografu ove opcije totalno nezanimljive, neću ih posebno opisivati.

Ne sviđa mi se: Što se kroz ugrađene filtere ne mogu provlačiti fotografije snimljene kroz neku drugu aplikaciju (na primer default ugrađenu) i što svaki put moram da sklonim komandu zumiranja da bih video ceo displej.

Sviđa mi se: Dosta opcija podešavanja i kontrola samog snimka, interesantni efekti, mogućnost isključenja simuliranog zvuka zatvarača.

Ocena: 8/10

.

Roidizer

Već na prvi pogled je očigledno da je autor bio jako inspirisan polaroid fotografijom i u skladu sa tom filozofijom napravio aplikaciju fenomenalno jednostavnog koncepta sa divnim rezultatom. Očekivano, sve fotografije će biti isečene na kvadratni kadar i u snimanju ubačene u prepoznatljivi beli okvir sa proširenom donjom stranom.

Prvi veliki utisak je jednostavnost koja će lako zbuniti neke pristalice bogatih opcija podešavanja. Aplikacija se startuje brzo i ne opterećuje korisnika pretrpanim interfejsom. U modu snimanja su na displeju samo 4 tastera: okidaš, fleš, galerija i (od pre par dana u novoj verziji) otvaranje podešavanja. Nakon snimanja korisnik može da odabere neki od ponuđenih stilova obrade, a postoji i simpatična opcija unošenja sitnog tekstualnog komentara koji će u odabranom fontu biti upisan u beli prostor na dnu okvira fotografije.

Ne sviđa mi se: Neki filteri obrade se malo čudno ponašaju, realno od ponuđenih 10, samo 4 imaju širu primenu, mada i ostali umeju biti zabavna igračka. Takođe, bilo bi zanimljivo da je simulirani audio efekat zatvarača kompletan sa celim zvukom motora koji izbacuje snimljeni film iz fotoaparata,lli umesto toga na raspolaganju je samo neodgovarajući generički klik.

Sviđa mi se: Neverovatna lakoća kojom ova aplikacija dotera korisnika u stanje ignorisanja bilo kakvih nedostataka i naravno opcija isključenja simuliranog zvuka zatvarača.

Ocena: 9/10

.

Retro Camera

Igračka u prilično bukvalnom smislu te reči i kao takva obećava zezanje.

Po fazonu „kad je bal, nek je maskenbal” ova ne baš jedinstvena, ali dosta originalna aplikacija je brzo postala popularna. Korisnik ima na raspolaganju 5 različitih virtuelnih kamerica kojima se igra nostalgije u par interesantnih aroma. Prvi šokirajući utisak je sićušnost prozorčića za kadriranje dok većim delom displeja dominira slika prigodno stilizovanoh „leđa” odabrane kamerice. Fazon detaljne stilizacije se proteže kroz ceo korisnički interfejs i nastavlja se i na snimljenim fajlovima kroz prilično intenzivne obrade među kojima se posebno ističe simuliranje pinhol kamere sa sve perforacijama 35mm filma. Ima i simulaciju Polaroid okvira, ali mi se čini da gor pomenuti Roidizer tu stavku bolje pokriva.

Ne sviđa mi se: Pomenuta preterana preterana obrada jeste malo preterana, ali više smeta što ova aplikacija ne nudi mogućnost da se kroz neki od ponuđenih filtera provuku neobrađivane fotkice iz galerije, a to bi ovoj aplikaciji baš prijalo.

Sviđa mi se: Jedinstveni šarm kojim su natopoljeni snimci sa ove kamere, lako se prepoznaju među fotografijama sa ostalih aplikacija. Prijatno iznenađenje su za ovakvu aplikaciju brojna i logično osmišljenih podešavanja.

Ocena: 7/10

.

Vignette

U suštini, po mnogo čemu bez premca. Zaista. Ponajviše po širokoj paleti opcija i efekata.

Za sve vas koji bi ste sve na jednom mestu, ovo je to mesto. Različiti efekti, simulacije raznih filmova, formati, okviri, duple ekspozicije, TimeLaps snimanje, još efekata. Na prvi pogled lista se odmotava u nedogled i lepa stvar je što podešavanja nisu zapečaćeni napakovani paketi već mogućnosti za brojne varijacija i kombinacije. Sve to je upakovano u interesantan interfejs koji nekima i ne leži baš na prvu loptu, ali je u stvari odlično smišljen i lak za rad kad se čovek navikne, a ako se baš navikne, neke druge aplikacije postaju pomalo naporne za rad. Čudan paradoks.

Problemčići se više tiču koncepta nego izvedbe. Besplatna verzija aplikacije je zaključana na najmanju rezoluciju slike što je oko 3 Kpx, znači 640×480 ili slično u različitim proporcijama.

Ne sviđa mi se: Pomenuti limit rezolucije mi se baš ne sviđa. Takođe misam preterani fan preterane širine opcija, izgubi se čovek lako.

Sviđa mi se: Sve na jednom mestu fazon izveden na dovoljno fer način.

Ocena 8/10

.

Šta dalje?

Fotografiju sam uvek kapirao kao mesto gde ja važnije „šta” nego „čime”, ali nisam fanatik tog razmišljanja. U priči o fotogtrafisanju telefonom mnoga su vrata otvorena, ali stoji da je veća je zabava  istraživati nego bacati vreme na otvaranje što više vrata samo da bi se provirilo.

Jedna interesantna najnovija novina je da je i čiveni „iOnly” Instagram najavio otvaranje vrata za Android populaciju, čak su i otvoreno pozvali narod da se prijavi na preliminarni info na tu temu. Ja se već prijavio, videćemo šta će biti s tim.

.

PraćKamera … u smislu kamera praćka

.

Jao kako je ovo blesava ideja!

Sling Shot Camera by Sung Young Um & Jung Eun Yim

.

Ovo što ste prvo pomislili da je praćka, u stvari je maleni digitalni fotoaparat znalački upakovan u taj oblik i to sve sa samo jednom jedinom namenom. Zezanje! Fenomenalno! Nije tešto zamisliti na šta liči svaki snimak snimljen ovakvom spravicom. Neprevaziđena kolekcija grimasa!

Koncept je genijalno osmišljen tako da se snimak okida u momentu potezanja gumice, a za dodatno svetlo (ako treba) brinu se dva malena blica savršeno postavljeni na vrhove krakova ove praćkice. Na sve to, šlag na torti je sklopivi dizajn, a dizajneri nisu zaboravili i ugrađeni USB port. Na sve su mislili. Bravo!

… via Design Swan … via Yanko Design …

FujiFilm FinePix S2950 – neka zapažanja

Već neko vreme me držala misao da nabavim i neki kompakt, tek da imam fotoaparat i kad ne nosim DSLR, a mobilni mi nije dovoljan. Potpuno validna misao, samo sam se svaki čas prenemagao šta. Nakon dosta razmišljanja, počeo sam sve češće u toj ulozi da gledam Canon PowerShot SX130 IS, ali su se baš dan pre EXIT-a  neke kockice poređale drugačije, pa je u priču ne baš očekivano uleteo FujiFilm FinePix S2950 i ne bunim se.

.

FujiFilm FinePix S2950

.

Prvi susret je bio pomalo emotivan, pošto je moj prvi digitalni fotoaparat koji je bio fotoaparat, a ne igračka, bio S5500 (na neki način čukundeda ovog modela). Na prvi pogled me prijatno iznenadilo koliko se sam oblik aparata u suštini nije promenio. Onda je usledio drugi pogled, momenat kada su razlike počele da iskaču, ali krenimo redom.

FujiFilm FinePix S2950 je mali ultrazoom kompakt prepoznatljivog stila. Ima maleni (1/2.3″) CCD senzor rezolucije 14 megapiksela i zoom objektiv velikog (18x) raspona 28-504mm (ekvivalent lajka formatu, inače 5-90mm) sa maksimalnim otvorom blende od f/3.1 do f/5.6 (zavisno od postavljene žižne daljine). Na leđima aparata je veliki 3″ LCD ne baš guste, ali dovoljne rezolucije, ima i mali displej slične (nešto manje) rezplucije u “EVF” zuheru. Raspon osetljivosti senzora je od ISO 64 do 1600 sa dodatkom ISO 3200 i 6400 dostupnim samo pri snimanjuj fajlova manjih dimenzija. Ima i optičku stabilizaciju (sensor shift) i prepoznavanje lica i snima video i ima skoro sve one posebne automatske modove za skoro sve prigodne prilike. Znači mali je čudo.

Oblik aparata je prilično tradicionalan za ovu seriju i tu nema ništa sporno. Desnom stranom tela aparata dominira poveliki “grip” koji prilično dobro leži u ruci. Bonus karma poeni u ovoj kombinaciji su to što je toliki grip istovremeno i kučište za 4 AA baterije, što znači da imate solidnu “kilometražu” između dva punjenja. Pomenuti veliki displej je mršav po pitanju rezolucije i ima malo napucan kontrast, ali ni jedno ni drugo nisu preterani problemi. Ugao preglednosti displeja je pristojan, ali je interesantno da je slika prilično preglednija kada se gleda odozgo, nego sa donje strane. Konkretno kada dignete aparat da snimite nešto preko gomile, slika na displeju je lošija nego kada spustite aparat da se negde ušunjate. Maleni displej u zuheru (EVF) nije ništa boljeg kvaliteta, čak je i malo manje rezolucije, ali samo postojanje tog dodatnog displeja znači, pogotovo u sred sunčanog dana kada je zbog okolnog svetla veliki displej skoro neupotrebljiv.

Komande su OK raspoređene, sa  prilično logičnim ponašanjima u režimu snimanja i pregleda. U načelu, ovaj Fuji je prilično smart i od korisnika ne zahteva preterani trud za korektnu ekspoziciju, mada voli malo da preeksponira. Ima prilično korisne Auto ISO modove (do ISO 400 ili 800) koji se trude da osetljivost drže što niže i to radi sasvim pristojno. Mana je što su ti modovi osetljivosti dostupni samo u “P” (Program Auto) modu, ali to i nije preterana mana pošto je ovaj aparat u stvari pravljen da se baš tako koristi.

Blenda mu je čudno enigmatično napravljena. Postoje samo 2 (da, DVA) otvora blende: potpuno otvorena i (za dva koraka) zatvorena blenda. Malo čudno, ali nije preterana mana pošto eksperimentisanje sa dubinskom oštrinom nije realna opcija na aparatima sa tako malecnim senzorom.

Blic je OK, ništa posebno, ali dovoljno za potrebno doosvetljavanje scene. Ume fino da se snađe kao pomoćno svetlo za razbijanje senki kada se snima u sred jako sunčanog dana. Iako uz pojačanje osetljivosti može u mraku dosta da dobaci, nije za upotrebu na daljinu veću od 3 – 4 metra.

Zoom objektiv je ogromnog raspona, počinje od prijatno širokih 28mm i tera do nešto sitno preko 500. Optički nije neko čudo, posebno najdalja četvrtina raspona, što iskreno nije neočekivano. Deformacije kadra su prilično izražene na najširem delu zoom raspona, u ostalim delovima raspona su manje više OK. Oštrina po ivicama kadra vidno opada, posebno u (opet) najširem delu raspona. Ima i neke ograničene macro i “Supermacro” opcije koje služe svrsi za cvetiće i satiće, ali ne i za bubice i trepavice. Ne bi ih navodio kao posebne kvalitete ovog aparata. U nastavku su primeri raspona zoom objektiva i SuperMacro moda.

.

FujiFilm FinePix S2950 - zoom raspon

.

FujiFilm FinePix S2950 - SuperMacro primer

.

Kvalitet slike nije za preteranu pohvalu. Na kontrastnim scenama zapušenih senki i izgorelih oblačića ima više nego što bi se očekivalo. Obrada u aparatu je prejaka i dosta sitnih detalja ume da bude prepeglano, posebno u kombinaciji sa šumom na većim osetljivostima. Jeste ovo jeftin kompakt, ali sam ipak očekivao malo više.

Očekivano, može da snima i video do HD (1280×720@30fps) kvaliteta. Video mu u suštini i nije neki, a dodatni problem je što se čuje svuk zumiranja i fokusiranja što uz spor i kolebljiv fokus ovaj aparat ne čini preterano zahvalnim za video klipove.

Kad pričamo o manama na prvom mestu je brzina. Aparat je spor. Posebno je spor za one koji su navikli na bolje, pogotovo kada je to “bolje” neki DSLR. Istini za volju, za tolicne pare se ne može očekivati čudo, ali imam utisak da su mogli bolje. Posebno kritikujem fokus koji je ovom aparatu rak rana. Em spor, em voli da omaši, posebno kad svetla nema baš obilato, a dodatni problem je što se na onakvom displeju ta greška ne primeti dovoljno. Problem sa fokusom je posebno izražen pri snimanju video klipova gde se ponekad dešava da se na najmanji pokušaj zumiranja fokus totalno pogubi i potraje malo dok se ponovo ne nađe. Sve je ovo manje izraženo kada ima dovoljno svetla, ali generalno za dobro fokusiranje je potreban neki trening pre nego što se dođe na nivo redovnog uspešnog fokusa.

Na kraju šta drugo reći nego ono već poznato “koliko para toliko mizike”. FujiFilm FinePix S2950 je aparat iz one čuvene grupe “do 200€” i za te pare zaista vredi. Da li je najbolji aparat za te pare, iskreno ne znam, u toj priči ima dosta subjektivnog i afiniteta. Pošto mi nije posebno važno da može da se spakuje u džep, meni ovaj za sada sasvim odgovara kao lagani saputnik kad god nisam baš raspoložen da na leđima imam ranac sa DSLR-om.

Za sam kraj, naravno, par motiva uhvaćenih ovim mališom:

.

.

.

.

.

.

Još (uglavnom hiISO) fotografija u temama sa ovofodišnjeg Exit festivala OVDE, OVDE i OVDE.

.

Veliko u smislu ogromno

.

U vreme kada se savremeni fotoaparati rado hvale malenim dimenzijama fotograf Daren Semjuelson (Darren Samuelson) se okrenuo na drugu stranu i napravio nešto veliko. Po njegovim rečima, priča je počela kada je u razmišljanjima o povećanjima sa velikih 8″x10″ plan film negativa slučajno naleteo na priče o fotografisanju na velikim rendgenskim filmovima. Nakon još malo raspitivanja shvatio je da za cenu 10 komada velikih negativa koje inače koristi može da kupi kutiju od 125 komada velikih X-ray (rendgenskih) filmova i avantura je počela.

Ta avantura u početku nije bila fotografisanje već pravljenje fotoaparata, pošto su filmovi koje je imao nameru da koristi dimenzije  14 x 36 inča ili na srpskom 35.5 x  91.5 cm. Ogromni! Pa retke su, bar kod nas ovde, izložbe na kojima su izložene fotografije većih dimenzija, ali su značajno brojniji kafići u kojima su stolovi manji od toga. Ozbiljno.

.

Darren Samuelson i njegov ogromni fotoaparat

.

Celu ovu avanturu od početka, ideje, skice i crteže, priče o pravljenju i prepravkama možete pratiti na njegovom blogu posvećenom ovom fotoaparatu. Naravno, na blogu su postavljene i fotografije koje je Daren snimao ovom fotoaparatčinom, a ima nameru i da nastavi. Prema najavama on sa ovim čudom uskoro kreće i na foto turneju od Nju Orleansa do Nju Jorka (drumom nešto preko 2000 km) što će u narednim nedeljama ovaj blog verovatno učiniti jako interesantnim. Iskrena preporuka za redovnu posetu.

.

… via MakeZine …