Inserti povišenog vodostaja

kao u inat planovima, juče sam samo proveo ceo dan na biciklu. Usput napravio i par snimaka još jednog povišenog vodostaja …

.

.

.

.

.

Di Luna u Skloništu

Sinoć kad sam se vraćao sa brda, tek što nisam stigao kući, svratim da vidim kakav je to “ivent” na koji sam “invajtovan” dan ranije. Shvatim da se tu odmah, tek što mi nije pod prozorom, otvara klub Skloinište i da je na otvaranju Di Luna uživo. Jedna tipična situacija kada “da, naravno” preduhitri svako pitanje.

Sklonište je, a kako bi drugačije bilo, dole niz dupli niz stepenica i vrelo je i vreli bluz trešti i sva su lica nasmejana, a ima i poznatih i svetla jedva kao da ima. Divna prilika da na “tenkiću” nasviram ISO do kraja i možda i bude neki snimak …

.

.

.

.

.

Mini foto kurs u Ateljeu Milene Čvorović

U saradnji sa Ateljeom Milene Čvorović, Maja i ja smo spremili mali foto kurs namenjen pre svega svima koji se bave rukotvorinama, a nisu baš vični fotografisanju svojih radova. Kurs je namenjen vama koji imate fotoaparat, fotografišete pomalo ponekad, ali niste baš zadovoljni. Želite da vaše fotografije izgledaju bolje, verujete da može, znate da može bolje, ali sami ne uspevate.

Dođite da zajedno bez mnogo priče o komplikovanim tehničkim detaljima, proučimo neke osnove fotografije i fotografisanja u kućnim i improvizivanim uslovima. Zajedno ćemo obraditi jednostavne tehnike koje će vam olakšati fotografisanje pletenina, nakita i raznih drugih sitnih rukotvorina.

Takođe, pričaćemo malo i kako da jednostavno obradite svoje fotografija i kako da ih najbolje pripremite za slanje elektronskom poštom ili postavljanje na društvene mreže. U ovome ćemo se posebno osvrnuti na to kako da svoje fotografije postavite na blog, Facebook stranu ili slično.

Početak kursa predviđen je za sredu, 19. jun 2013.

Broj mesta je ograničen, zato se prijavite na vreme.

Kurs traje 3 termina, po 2 i po sata, i održava se u Ateljeu Milene Čvorović na Dedinju.

Cena celog kursa je 3500din, a za polaznice ranijih kurseva u Ateljeu 3000 din.

Za dodatne informavije i prijavljivanje pišite na skola.pletenja@gmail.com.

Balkoni i senke

.

.

Porodična fotografija

Kad se kaže “Porodična fotografija”, meni prvo na pamet padnu debeli albumi sa brižno aranžiranim fotografijama nekih važnih ili bar interesantnih momenata života neke porodice. I ja imam jedan takav i to onaj baš star, veliki sa kartonskim stranicama na koji se lepe oni trouglići, pa se u njih umeću ivice fotografija. Ima i onih novijih sa stranicama sa džepovima dimenzija fotki, a ima i što su im strane sa samolepljivim folijama, Ti često imaju i neke fensi šarene korice.

Kad se pogleda sa strane, prosta, mala, lična, prijateljska, porodična fotografija je stara skoro koliko i fotografija koja je nadrasla eksperimentisanje i postala primena. Snimaka je u početku bilo manje, štedeo se film, aparat se ređe potezao, samo kad je bilo nešto važno da se zabeleži, mislim nešto ili neko ili oba. Sa druge strane, češće se dešavalo da se ti mali kučni snimci u nekom opštem proseku snimaju daleko manje priomišljeno i pažnjivo u odnosu na to koliko ih je. Ljudima je nekako uvek bilo važnije da se taj baš taj momenat tih baš tih ljudi zabeleži, pa makarkako se  zabeležio. To je priča iz koje se meže brusiti ozbiljna validna teorija o emotivnoj vrednosti fotografije. Bilo je i izuzetaka, naravno.

Baš toj maloj ličnoj, porodičnoj fotografiji je posvećena nova, sinoć otvorena izložba koju su nam BelgradeRaw priredili u ArtGetu.

.

.

Izložbu Porodična fotografija čini (ako sam dobro zapamtio) pet malih zasebnih postavki kroz koje autori na svoj način pričaju priče iz privatnih kolekcija. Dve stvari mi se kod ove izložbe posebno sviđaju. Prvo, uspeli su da pokažu koliko porodična fotografija može biti dobra kada nastaje u krugu fotografski i vizuelno pismenih. Takođe, pokazali su kako i neke jednostavne i proste fotografije mogu biti umešno složene u priču i predstavu.

Svratite u narednih desetak dana ako ste u centru.

Granice od lastiša

A sve je počelo tako bezazleno.

U nekoj nameri da malo izađem iz svog dosadašnjeg kruga šerovanja, odlučim ja da pogledam razne sitne OnLine konkurse, takmičenja i slično i u celoj toj priči pogledam i Canon Srbija Facebook stranu na kojoj se redovno neke fine fotografije kite laskavim zvanjem “Fotografija nedelje”. Krenem niz ne baš pregledno podeljen i organizovan album i u nizu mahom realno kvalitetnih radova od kojih su neke potpisali i neki moji dragu prijatelji i poznanici vidim nešto što mi je malo bilo čudno. Vidim fotomontažu, ovu.

Fotografija nedelje. Kroz Canon objektiv / Naziv fotografije: “Hotel Moskva”
Autor: Bojan Džodan @ Facebook

Mislim ono, scena ko scena, ShugarFullEyeCandy fazon. Jedna od onih atraktivnih slika koje ljudi rado stavljaju na desktop da im bude lepo.  Onda pogledam malo bolje i vidim da sam na slici, ma, jel sam ono ja. Jesam, ja sam. Pa to je bilo onog dana kad se održavala Vreva i kad smo vozili bajseve kroz grad. Baš veselo

Nešto mi nije dalo mira, pa uljudno prozovem mlađanog autora sa pitanjem kako je uspeo da na fotki dobije takvo svetlo i tu krene rasprava koju možete propratiti ispod linkovanog originala. Rasprava je na momente stizala do nivoa prepucavanja, pa sam se usudio da na strani adminima postavim par konkretnih pitanja, na koje sam dobio odgovore koji su skoro pa generički odgovori na svako postavljeno pitanje. Bilo je tu i par direktnih porukica na Fejsu,a li ih ne bih posebno navodio, hvala manjini na podršci. Jeste, ja sam čovek koji se ne stidi da kritikuje i nisam od onih koji ili hvale ili ćute. I sam sam uvek više cenio jednu lošu, ali iskrenu i konkretnu kritiku neke fotografije ili teksta, nego desetine poluautomatskih pohvala. Uostalom, kako čovek, umetnik, stvaralac, šta god je, da napreduje, ako je samo hvaljen. Preterane pohvale imaju gadnu osobinu da krive svest i neopravdano pumpaju samopouzdanje, a to sa svoje strane ume da uspava ambicije, a to nikako ne valja.

Onda mi je dosadilo da se prepucavam pa sam celu ekipicu uljudno pozdravio, s namerom da se ne vraćam u diskusiju, kada se desila kontraprozivka. Mladi autor Bojan Džodan koji je već pomenuo da ne može da me smatra kompetentnim da pričam o svetlu i senkama …

… je odlučio da ode i korak dalje, pa da kaže da je rad nešto kao HDR, a ne fotomontaža:

Ne volim, ali baš ne volim ovakve rukavice i zato sam se ipak odlučio da odgovorim i to ovim postom.

Fotomontaža!

Zašto mislim da je ovo gore fotomontaža sastavljena iz fragmenata tri fotografije, od kojih su dve prilično znalački preklopljene što, moram biti iskren, sa svoje strane svedoči da autor ozbiljno dobro vlada uglovima snimanja, perspektivom i ume u obradi fino da nacinculira maske Fotošop lejera.

Za početak, koje su to tri fotografije i šta je na njima.

• Prva je lokacija, znači Hotel Moskva, centralni deo česme, ona poslovna zgrada iza između parka i garaže, snimljena u neke kasne popodnevne sate, skoro pred sam zalazak (1)
• Druga je nebo, jedan baš dramatičan suton, snimljen ko zna gde i ko zna kad. (2)
• Treći deo je plato sa biciklistima, snimljena u neko vreme kada nije bilo jasnih senki.

Sva ta tri dela su različito osvetljena, evo da razjasnim.

Hotel je osvetljen suncem na samom zalasku i po uglu zalaska koji može ovalš da se rastumači po jakim oštrim senkama, uklapa se okvirno u datum okoline jesenje ravnodnevnice kada se Vreva održavala (mala animacija za neupućene), ali po uglu senki i visini refleksa sa prozora zgrade preko puta na istočnoj fasadi hotela, mi se čini da je sunce bilo nešto niže od vremena kada su (smo) se biciklisti okupljali kod česme. (1)

Nebo je osvetljeno u kasni suton kada je sunce baš baš na zapadu, a na fotografiji je sunce daleeeko južnije od toga, skoro pa tačno na jugozapadu, gde inače nikada nije kada zalazi. Pored ovih jasnih astronomskih činjenica, naponinjem da sam bio tamo i mogu potvrditi da nebo nije izgledalo ovako, da jeste, je bih se prvi popeo do terase i krova tamo iznad Bezistana i snimio suton panoramu takvog neba i grada. (2)

Treći deo su (smo) biciklisti totalno bez senki, osvetljeni samo širokim nebom.

Za slučaj da treba, evo mapica da i sami vidite odakle sijaju sunca i koliko trg oko česme liči na blendu:

Realno, moguće je da je ovo ipak samo montaža dve fotografije, ako su fasada hotela i biciklisti uhvaćeni jednim snimkom u vreme kada smo se posle vožnje vraćali na polazno mesto, pa smo bili zaklonjeni od sunca krošnjama na vrhu parka, ali ovo je moguće samo uz zaista zaista prejaku prejaku prejaku obradu, jer bi inače bilo nemoguće da blještavim suncem obasjana fasada bude samo mrvu svetlija od pločnika u senci, što tako postavljeno obesmišljava odnos svetla i senke kao važan deo jezika kojim fotografija priča svoju priču. Pored toga, to bi značilo da sam se kući odvezao na biciklu brzinom Konkorda, pošto sam sa Terazija na Bežanijsku kosu stigao pre nego što se smrklo.

Realno, moguće je …

Fotografija?

Pa nije. Suština fotografije je da nađe lepotu u momentu stvarnosti. Obrada fotografije je neizbežna stanica u putu do oka posmatrača, bila i biće. Ne sporim, ali postoje granice koje nisu retoričke metafore koliko god da ih razvlačimo i umećemo pod druge naslove i podnaslove. Fotografija je jedno, fotomanipulacija nešto sasvim drugo i stavljanje znaka jednakosti između ta dva je stavljanje znaka jednakosti između slatkog i slanog. Jeste, oba se jedu, ali nisu isto. I u jednom i u drugom postoje pristojni obroci i JunkFood i svakom je na volju šta će odabrati.

Da ne bude da sam HardCore fotograf, mrzilac računarske obrade, mislim da je red da pomenem da mi je evo već 15-ak godina dobar deo radnog vremena baš Fotošop radno mesto, a i onomad sam na Axelfoto kursevima fotografije držao baš predavanja o obradi i da možemo mnogo da diskutujemo o tome šta sve fotošop može, pa da ispadne da malo toga nisam već radio ili bar probao. Ne govorim o tome šta može, već kako se zove to što se napravi i kako na kraju izgleda. Možemo se igrati pa u prelasku nogom zakačiti tu granicu i vući je za sobom kao komad lastiša, ali koji je smisao toga. Neću da kažem da Fotomanipulacije nemaju smisla, imaju i te kako. Pogledajte samo šta rade Dave Hill, Aaron Nace (Hvala Ivana za podsećanje), Oleg Dou, Eric Curry … lista bi mogla da se protegne. Zar ovo nisu umetnici?

Jesu, nego šta su, ali njihovi radovi se ponekad teško, a ponekad nikako ne mogu nazvati fotografije. To su Fotomanipulacije i digitalne obrade u kojima se fotografije tretiraju samo kao poluproizvod, kao repro materijal, kao deo za ugradnju.

Ovo su fotografije isto koliko je i voćni sladoled voće. Da se ne lažemo, ja obožavam sladoled i rado se leti davim u istom (OK, poslednjih godina se češće leti davim u pivu, ali to je druga priča). Valja i jedno i drugo (i treće), ali nisam, jednostavno nisam za to da se sladoled naziva voćem, isto kao što nisam za to da se voće naziva sladoledom. Možda samo matorim pa je počelo da mi se dešava da na “think outside of the box” počinjem ponekad da odgovaram sa “well … the box is there for a reason“. Možda mi se samo nakupilo iskustva pa se ponekad u “kutijici” snađem bolje nego neko pod celim nebom, pa me “kutije” nešto i ne sputavaju. Ne zezam se, iskreno je.

Jeste, ja sam u svoje slobodno vreme fotogtraf koji, budimo iskreni, ume baš jako da obrađuje svoje fotografije (mada je to preterivanje baš redak slučaj), ali i kada se desi da ih žestoko obradim, one i dalje zadržavaju sve osobine fotografije i trenutka i realnog odnosa svetla i senke. Taj odnos nije vizuelna osnova samo fotografije nego i mnogih ostalih načina vizuelnog izražavanja. Meni je poenta fotografije da ona ostane kratak, ali dobro odabran i vešto uhvaćen insert stvarnosti, zato sam spreman i da stanem na stranu fotografa koji hrabro obrađuju svoje fotografije koje ostaju to što jesu. Fotografije.

Jeste, ja sam “samo fotograf” koji u tome uživa, jer iskreno verujem da je dobrom ručku dovoljna jedna kašičica Vegete (ili već kako vi zovete svoj omiljeni začin) i da kilo začina neće dobrom ručku popraviti ukus, ni loš ručak ućiniti dobrim.

Svako ima pravo na svoje mišljenje na ovu temu. Ovo je moje ne zato što sam se negde u životu spotakao o njega i pokupio ga sa sobom, već zato što sam ga do njega stigao putem koji sam odabrao. Možda ću na ovom putu stići nekad do nekog drugog mišljenja, ali o tome možda u nekom drugom postu.

Letnji kamp crno-bele fotografije, Banatski Monoštor, jul 2013.

Kad se podvuče, ova digitalna tehnika je u stvari super. Sve je lakše ili brže ili oba. Snima se sa daleko manje ograničenja, pogotovo kvantitet nije ograničen. Fotografije su odmah gotove, odmah mogu da se vide na displeju aparata. Nema cimanja u laboratoriji, nema pucanja para na filmove, hemiju i papire. Obrada je brža, i jednostavnija i sa daleko više mogućnosti i opcija i sve se može i na kolorima, a ne samo na crno-belim fotkama. Čak i fotomontaže, ako se ume, umeju da izgledaju potpuno realno, a ne kao sklepani kolaži.  Divota.

Pa … da li je zaista?

Jeste, naravno, ali postoje delovi istorije fotografskih procesa kroz koje je važno proći, makar da bi se obogatilo iskustvo. Govorim o fotografiji koja se danas zove analogna, iako meni taj izraz baš i nije najpogodniji. Ja volim da je zovem filmaška.

Danas je jako malo fotografa koji još uvek rade na filmu, mnogi su ga napustili iz čisto praktičnih razloga. Sa druge strane rađaju se neke nove generacije fotografa koje za film znaju samo iz priče.

A vi? Kada ste vi poslednji put samostalno razvili neki crno-beli film i napravili kontakt kopije. Možda i niste nikada. U svakom slučaju, evo prilike da se malo podsetite ili eventualno naučite kako se to radi.

 

U organizaciji Foto Saveza Srbije, Foto kino i video kluba “Rada Krstić” Sombor i Beograd Foto, u Bačkom Monoštoru, ove godine se početkom jula održava letnji kamp crno-bele fotografije. Sve osnovne informacije i načine prijavljivanja možete pročitati OVDE (PDF dokument). Jeste, nije džabe i još pada u dane EXIT festivala, ali pogledajte celo obaveštenje detaljno. Ima ohoho rezona da ozbiljno razmislite na koju ćete se stranu uputiti tih dana

Zagrepčani u Beogradu

Ulica je uvek imala neki poseban status među fotografima. Malo je fotografa koji su prema ulici ravnodušni, većinu ili jednostavno ne privlači ili su na ulicu navučeni kao na ilegalne halucinate. Nije redak slučaj da se mladi neiskusi fotografi prepuštaju inspiracijama ulične svakodnevice i super je da je tako, dobro je to i za iskustvo i za samopouzdanje. Oni koji se zaista istaknu na tom terenu su nešto ređi slučajevi, a jedan od takvih je baš sinoć otvorio svoju prvu samostalnu izložbu.

.

.

Krešimir Zadravec već godimama vredno sakuplja neke posebne trenutke uličnog života Zagreba i redovno ih kači na blog jednostavnog naziva “Zagrepčani“. Ne znam da li ste već pratili ranije njegov rad, ali iskreno savetujem da tu adresu posećujete povremeno, uvek ima nešto novo.

Parodijom sudbine ovaj mladi talentovani autor svoju prvu samostalnu izložbu nije otvorio u rodnom Zagrebu, nije ni u Beču ni u Pešti, neko po sred Beograda, u galeriji ArtGet. Hvala BelgradeRAW ekipi za ovo prijatno iznenađenje.

Svratite i vi do 5. juna do ArtGeta na svoju dozu iznenađenja.

.

Donacija

Lepo je kad možeš da pomogneš. Lepo je i kad zaista i pomogneš, to je čak i lepše. Bar prilika za pomoć ima na pretek. Ovaj put ne pominjem nikakve operacije i transplantacije ni srušene kuće iako i takvih prilika ima mnogo. Ovaj put pominjem kampanju kakva se do sada ovde nije dešavala.

Za slučaj da ne znate, ovde par puta pominjani Belgrade RAW su dobili veliku priliku. Povereno im je mesto uređivanja programa ArtGet galerije na godinu dana. Sve bi to bilo divno da smo uređena zemlja i da jedna tako prestižna ustanova posvećena fotografiji ima pored entuzijazma urednika i neka sredstva, makar za najosnovnije troškove. Ali nema. Zato su se ljudi usudili da naprave jedan jako hrabar korak i pozovu sve dobre ljude da pomognu koliko mogu.

Sve njihove planove i razloge za ovakav korak možete videti lepo ispisane OVDE. Tu na dnu te strane je i mali formular uplatnice po kojem možete izvršiti uplatu.

Tek da ne bude da sam se raspisao bez razloga, danas sam posle posla svratio do terminala u banci.

.

.

Nije mnogo, ali je ipak nešto. A vi? Možda i vi možete malo da pomognete.

Jedno divno praskozorje i jedno ozbiljno razmišljanje

Divno, predivno praskozorje od juče ujutru.

.

.

.

Ozbiljno razmišljanje iz naziva je vezano za to kako je ova fotka nastala. Juče rano rano ujutru, toliko rano da sam prvo mislio da je još uvek noć, potera mene bešika na šetnju do klonje. Ništa čudno nakon kasnog piva. U povratku u krevet shvatam da već sviće, bacim kratak pogled kroz prozor i imam šta i da vidim. Sunce skriveno iza jutranjih mestimično bušnih oblačića šiba na horizont fenomenalne zrake kroz zrak. Iz nekog razloga moj prvi impuls je bio da dohvatim mobilni telefon i snimim OVO.

Tek nakon par snimaka napravljenih laganim dirkanjem displeja i kačenja odabranog na instragram, doprlo mi je do mozga da tu malo pored na stolu, odmah do mesta gde je stajao mobilni, imam i fotoaparat. I naravno uzmem aparat i napravim još par snimaka. Ispratim još malo taj prizor i jutarnje divljanje mladih lastavica, i vratim se u krevet …

… i ne mogu oči da sklopim. Prosto, nije mi dala mira činjenica da sam u momentu kada ničim nisam bio ograničen u izboru, prvo odabrao mobilni telefon, a tek onda fotoaparat. Kako je to moglo da mi se desi? Nakon nekog vremena ipak sam zaspao, ali ta unutrašnja debata mi se ceo dan vrtela po glavi.

Onda jutros vidim da je Darko na Fejsu podelio svoj slučaj da sve više fotografiše bez obrade i objave i meni ponovo krenu misli da glume lastavice. Nekako mi iz sećanja doleteše neki retki i čudni momenti kada sam kao klinac u momentima besparice i dokolice praznim aparatom škljocao po sobi ili s prozora. Prvo je to bilo kao neko zezanje, onda mi je na neki način postalo skoro nebitno što u aparatu nema filma. Važnije mi je bilo škljocanje

Sad kao mator sam u nekim momentima počeo da bežim u fotkanje mobilnim. Jeste, nije to baš to, ali je meni možda baš to. Odsustvo bilo kog tehničkog kvaliteta me nekako oslobađa preterane brige, a opet činjenica da svaki rezultat postaje momentalno vidljiv svima mi ne dopušta da budem preterano opušten. Meni to za sada radi, ali ni u kom slučaju nije opravdanje da se kada je moguće, umesto mobilnim, nešto snimi sa nešto više kvaliteta i opcija podešavanja.

Sve vreme mi je jasno da bi bilo jako dobro da se malo nateram da fotoaparat koristim češće od telefona, ali nekako ne želim da se odreknem te opuštenosti koju mi mobilni telefon, kao jedna fenomenalna združena evolucija instant fotografije i ToyCamera pokreta toliko lako pruža i koliko mi to u stvari prija.

Misliću o tome …