The Doors …

I tako … nakon debelih godinu i po, neopravdano i ničim izazvano ja sam postavio novi blog post. Nije da nisam fotkao, ali sve mi se nekako svelo na telefon, na instagram, na tviter, na linkovanje i šerovanje svačega, dobrim delom tuđeg … A moglo je bolje … Previše fotografija mi čami negde posnimljeno, netaknuto. Čekaju da se neko seti da ih sredi i pokaže ljudima, a taj neko nije bilo ko. Ja sam taj koji se ulenjio.

Jutros sam bio do KBC na Bežanijskoj kosi. Krenem ka kapiji, pa se vratim i pogledam prizor ponovo, pa priđem i malo postojim tu i gledam. Da ne znam šta je sa druge strane, to bi bio tako nestvaran prizor. Sve me ovih dana podseća na to koliko su se urbani ljudi mahom odcepili od prirode i koliko me je samo nekoliko dana na Zlataru zveknulo u glavu. Predugo nisam bio u nekoj prirodi, mislim pravoj prirodi.

Otvorim torbicu, izvadim fotoaparat i napravim snimak, pa se pomerim par koraka levo i napravim još jedan. Nešto kasnije sam tiho, bez reči čestitao sebi što nisam ovo uradio telefonom.

E, da, inače iza tih vrata je preglasni auto put i te krošnjice što vire preko zida su sa druge strane, ali fotke su čudo ponekad samo zato što nemaju zvuk.

Lensfler/MobileKlicker Kalendar za 2016

Srećna nova godina!

Drage moje i dragi moji, na samom kraju ove godinice ostaje još samo da vas sve od srca pozdravim i da vam poželim sve što vam se lepo može desiti i da nam svima nova 2016. bude još jedna od onih koje ćemo još dugo dugo po lepome pamtiti.

Ne delim velike poklone, samo za slučaj da vam zatreba neki stoni kalendarčić, imam predlog. Po tri meseca su na svakoj strani, odštampajte ih na A4, savijte u oblik jedne debele Toblerone i po potrebi ponegde pomalo zalepite da se ne rasture prebrzo.

Januar, februar i mart

April, maj i jun

Jul, avgust i septembar

Oktobar, novembar i decembar

Fotografije na kalendarčiću su sa mog “džepnog” bloga na koji kačim fotke sa mobilnog, a možete ih gledati i direktno na Instagramu. U produžetku su fotkice koje možete videti na kalendaru.

https://www.tumblr.com/mobileklicker/132341620694/stepenice-blokovi

https://www.tumblr.com/mobileklicker/127858038264/pozdrav-iz-jelse-sea-adriatic-hvar

https://www.tumblr.com/mobileklicker/124584209119/smart-parking

https://www.tumblr.com/mobileklicker/120004721234/ki%C5%A1no-jutro-na-bus-stanici-rain-raindrops-bus

https://www.tumblr.com/mobileklicker/115952083744/podeksponirani-zalazak

https://www.tumblr.com/mobileklicker/111968647294/rasveta-lamp-light

https://www.tumblr.com/mobileklicker/103448879084/onokad-olju%C5%A1ti%C5%A1-mandarinu-u-jednom-potezu

https://www.tumblr.com/mobileklicker/103349541114/jutarnja-dunavska-magla-fog-morning

https://www.tumblr.com/mobileklicker/95898656309/senke-kro%C5%A1nje-na-asfaltu-shadow-street

https://www.tumblr.com/mobileklicker/82391749233/balkon%C4%8Di%C4%87-u-poluraspadu-balcony-decay

https://www.tumblr.com/mobileklicker/80355051508/staro-stepeni%C5%A1te-stairs

https://www.tumblr.com/mobileklicker/74720178850/ledenice-u-bezistanu-icicle

Još jedan veliki pozdrav svima. Hvala na čitanjima i vidimo se dogodine 🙂

Zrno

Zrno je jedna od onih reči po čijem razumevanju se fotografi razlikuju od ostalih. Da priča bude još šarenija, ni među fotografima ova reč ne budi iste emocije. Nekima smeta, neki bez nje ne vide smisao fotografije.

Mene ta reč podseća na period kada sam eksperimentisao sa metodama dobijanja što krupnijeg zrna. Svašta sam radio, do nivoa da sam osetljivije negative debelo podeksponirao, pa produženo razvijao u preterano zagrejanom razvijaču. Padalo mi je na pamet i da ih pre snimanja pustim prvo malo u kutiji da stoje na suncu da se ugreju, jer sam čuo da to nikako ne valja raditi, ali to nekako nisam stigao. To su bili dani kada je zrno bilo sitan šljunak. Na žalost, zrno je umrlo. Zamenio ga je šum. Nekima isto sranje, nekima samo sranje, jer u dubokoj suštini šum nema sličnosti sa zrnom …

Ipak … Zrno nije nestalo. Pojavilo se ponovo u novoj priči. Sad se zove GRAIN, elektronski magazin za dokumentarnu i uličnu fotografiju. Magazim koji se bavi fotografijom, ali ne i foto tehnikom i to ga, po mom mišljenju čini posebno interesantnim. Upravo je izašao prvi broj i u njemu dosta interesantnih foto priča. Uživajte u čitanju i gledanju .

P.S: Daleko kred kraj, na 135. strani ima i jedna moja fotografija 🙂

Magla

Blokovi u magli - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Skoro cele ove nedelje, svako jutro magla se muvala među soliterima savskih blokova. Nekad tanka, češće gušća, ponekad ko testo gusta, može kocke magle da se seku, kule magle da se grade. Da, znam, setio se već neko, nije baš originalna ideja. I po mrežama je ovih dana dosta zamagljeno, u stvari više je letela prašina. Počelo je kao priča o nekom hlebu koji jeste ili nije samo to, pa preraslo u opaku diskusiju. Mnogo se ljudi batrga da im se čuju reči u toj buci, a kao što to obično biva, najglasniji nisu najpametniji, vać oni kojima je više stalo da to što pričaju bude glasno i da odjekuje što dalje, nego da bude istina.

Pomislio sam da će ipak vredeti da se čita svašta napisano na tu temu, pa prekasno shvatio da ni pola od svega toga nije vredelo koncentracije. Bolje da sam umesto čitanja šetao i fotkao izmaglicu. Da sam to uradio bar bih imao više fotki da nakačim, a ne samo ovu jednu.

Lisabonski okeanarijum

U međuvremenu, ja nastavljam Lisabonske priče, ovaj put najavljena priča o okeanarijumu.

Mnogo dobar trip. Nije džabe, ali vredi! Iskreno, ne čudi me da ga je TripAdvisor proglasio za naj akvarijum 2015.

Svakako savetujem da obiđete ovo zdanje, ako se zadesite kroz Lisabon. Lisabonski okeanarijum (Oceanário de Lisboa) je malo podaleko od centra, u severoistočnom delu grada, samo par stanica metroa pred aerodrom, ali njihovim metroom i nije neko cimanje.

Kako bi se i pretpostavilo, u pitanju je jedan ooooogrooomaaaaan akvarijum, prema zvaničnim podacima oko 5000 kubnih metara u kome pliva mnooogo raznih riba raznih oblika, boja i veličina, a ponekad i poneki ronilac. Tu je i još dosta manjih akvarijuma i nekoliko zona koje su klimatizovani habitati za razne životinjice manje, više ili preterano dalekog porekla. Svuda nakolo su su i edukativni paneli sa osnovnim informacijama, a tu i tamo su raspoređeni i veliki displeji sa kompletnim interaktivnim multimedijalnim lekcijama. Zarazniji su nego neke igrice. Stvarno su se potrudili ljudi.

Često pored redovne stalne izložbe imeju i posebne programe. Na primer, kad smo bili mi imalo su posebnu izložbu o kornjačama i kroz ceo glavni hol su bile postavljene ogromne kornjače od špera. Taj glavni hol je inače priča za sebe. Ceo jedan duuuuugačak bočni zid je prekriven pločicama, ali su na oinekim pločicama neke kao teksture, pa je to ustvari jedan ogroman mozaik na kojem je svaka pločica kao piksel. Da bi se videle ribice, a šta bi drugo bilo, mora čovek da se udalji, jer se izbliza ništa posebno ne vidi.

Meni se svidela i njihova politika prema fotografisanju. Sve može, osim fleševa. Čak i ako vam se desi da nešto neki put sevne, niko neće praviti buku oko toga, ali će brzo neko prići da vas upozori da to ipak ne radite. Fer skroz, a kad je već dozvoljeno, evo ima šta i da se pokaže:

Poziranje - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Maskota Vasko - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Mozaik i kornjače - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Foto Maja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Plavetnilo - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Lisabonski okeanarijum (Oceanário de Lisboa) - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Izlog boja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Underwater Photo - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Underwater Zen- [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Toliko za ovaj plavičasti post. Sledeći će najverovatije biti drugačije obojen.

Hvala na poseti i čitanju.

Bio jednom jedan muzej …

Davno je to bilo, bio sam baš mali, još ni u školu nisam išao. Sećam se da je bilo zima, jaknu sam nosio. Brat i ja smo bili u poseti rodbini u velikom gradu, deda nas je odveo da se šetamo šumicom iza koje je reka. U sred šumice je bila neka velika, malo čudna, mnogo bela, sva nekako ćoškasta zgrada. Deda je rekao da je to velika galerija, ja pitao da nas vodi unutra i on nas odveo.

Davno j bilo, bio sam baš mali. Nisam baš razumeo to sve šareno što je bilo izloženo svuda okolo, više mi je bilo interesantno koliko sve odjekuje kada trčim okolo i vrištim. Voleo sam to da radim u onom podvožnjaku između Paviljona i Zemuna, ovde je efekat bio mnogo jači. Deda je bio ljut, pa smo otišli.

Dobrano kasnije, već smo se preselili u veliki grad, imao sam dugu kosu i ložio se na fotografiju. Muzej Savremene Umetnosti je bio lepo mesto za obilazak. Meni je bilo gotivno što je sve unutra uvek bilo svetlom okupano. Onda je počelo da se dešava da se tamo ide i na neke svirke, onda je polako sve prestalo da se dešava. U jednoj od godina tog nedešavanja ničega prolazio sam tamo i snimio ovo.

Zatočena umetnost [iÔ] Dejan Danailov © 2011

U utorak je to nedešavanje trebalo da se završi, a nije se završilo. Nešto se ipak desilo. U zakazano vreme, sa zanemarljivim zakašnjenjem, pred muzejem su se okupili ljudi koji žele da se to nedešavanje ne nastavi. Da, bio i ja.

Prvo smo se okupili nekih 50-ak metara od muzeja, jer je nekom glavonji mozak prdnuo da bi okupljeni ljudi naklonjeni umetnosti mogli da se usprotive nedešavanju, pa je naredio da se oko Muzeja poređaju uniformisani namršteni da ne dozvole da neko priđe. I tako, oko muzeja su se rasporedili na svakih 15-ak, 20-ak metara, mnogo njih. Kažu ne može da se priđe, isto ponove kada ih pitate zašto, isto ponove i kada ih podsetite da ih niste pitali jel’ možete, nego zašto vam ne daju da priđete. Isto ponove šta god da ih pitate i samo sklanjaju pogled, kao fol pažljivo osmatraju okolo. Međutim njihovo odlučno mrštenje je polako počelo da prelazi u zbunjenost kada su shvatili da se okupljeni ne broje više na prste, već su u pitanju stotine ljudi. Nedugo zatim su se uredno spakovli u kolonu po jedan i udaljili se.

Megafon koji je bio jedino pomagalo da se govornici čuju, nije bio od značajne pomoći, ali govori su održani. Reklo se ono o čemu ne pričaju oni koji iz narodnog džepa primaju platu da ne ćute i ne sede skrštenih ruku. Tiho, ali reklo se. U vezi istog događaja reklo je još štošta. Sramota je da su se mediji u proseku više bavili policijskom opsadom nego pravim razlogom okupljanja, kao da se trude da učestvuju u opsadi. Uniformisana i medijska opsada paralelnom montažom. Ozbiljan triler.

Oni koji se nisu pojavili, a trebali su, našli su ipak vremena da se nekako obrate medijima. Ministar kulture, informisanja i natapiranih frizura je tradicionalno nastavio da zanemaruje dve od tri stavke svog ministarskog zvanja, pa se kratko požalio da je sve to „eto, desilo se” situacija i hrabro lično preuzeo odgovornost za sve to. Zašto i ne bi, kada je onomad i Premijer lično preuzeo odgovornost za ono što se desilo sa helikopteom. Čudna koincidencija je da baš ovih dana čitamo koliko se o toj odgovornosti brinuo da se ne desi slučajno da ta odgovornost skokne nekom drugom na glavu. Naravno da neće slučajno, takve stvari se ne dešavaju slučajno. I novi direktor Muzeja se obratio pravdajući se da ga niko nije zvao i da je za celo dešavanje saznao, opet sasvim slučajno, preko društvenih mreža. A baš je hteo da se pojavi, ali niko mu nije svečano uručio pozivnicu. Jedini razlog zašto ovakvo razmišljenje neću nazvati nakaradnim je što nisam, niti ću ikada biti pristalica da se ljudi ismevaju zbog svog imena ili prezimena. Moj jedini komentar na ponašanje obojice će biti fotografija.

Zakopavanje - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Nama koji smo to veče svratili pred Muzej pozivnice nisu bile potrebne, savest je bila dovoljna.

Par linkova vezanih za događaj:

SEEcult: 50 godina MSUB-a

N1 – Kordon policije na protestu zbog odlaganja otvaranja MSU

Blic – DA LI JE OVO REALNO Policija čuva muzej na Ušću

Beta – Ivan Tasovac: Prihvatam komandnu odgovornost što muzej još nije otvoren

Marka Žvaka – Policajci ne daju da uđemo / Slučaj Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

NKSS Facebook strana – FOTO galerija: Pedeseti rođendan MSUB (foto: Kamerades, Horda Sage, NKSS)

…

Sećanja na Lisabon …

Zar već ima godinu i po od tog putovanja?! OK, nije punih godinu i po, ali ne ne fali mnogo, šačica dana. Možda mi se ovo čini tako predaleko jer se dosta toga izdešavalo između. Da, verovatno baš zato.

Lisabon … Eh … Bio sam tamo pre godinu i po … u stvari šačicu dana manje, ali na ovu daljinu dođe isto.

Ako planirate put u lisabon, savetujem april. Mi nismo bili u aprilu, bili smo početkom maja, i sasvim je OK, ali u maju već polako počinju da se roje turisti, pa može da vas zadesi i poneka gužva ponegde. Mislim da ih početkom aprila još nema toliko, a i portugalsko okejansko prolećno vreme je sasvim prijatno. Uvek toplo, nikad vrućina. Milina.

Za slučaj da ste na ovj blog pali s neba i da tek sada čujete za njega, ja sam o Lisabonu već malo pisao, o tome kako smo po gradu putovali i šta smo usput sve viđali. Ostalo je još da podelim s vama još neke fotograije i priče o Okejanarijumu i okolnim interesantnim mestima.

Znači tim redom, prvo još neke fotografije …

Fontana sa refleksijom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

A u parku misterija - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Krošnje i senke - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Živa ograda - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Mozaik na kraju tesne uličice - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Pogled na manastir iz parka - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Crkva Svete Marije - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Moreplovci - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Knjige i metro - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Fantom iz metroa - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Tesna uličica - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Šarene pločice - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Levo Desno = Dole Gore - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Lisabon - Turistička limunada - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Vreme poluraspada - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Velike šarene igračke - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Lisabonska bandera - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Minimalizam iz parka - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Poravnanje - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Za Okejanarijum i ostalo se strpite malo, dok sredim fotke i ispišem lep modro plavičasti post.

Hvala na čitanju i gledanju …

Uvala Zenčišće

Uvodni oftopik: Jeste, ima skoro godinu dana od poslednjeg novog posta na ovom blogu, a i taj post je bio deo prekinute priče o nečemu od pre godinu i po. Ja eto odlučio malo da probam da se vratim. Ako uspem, videćete možda ovde povremeno poneki novi blog post. Ako ne uspem, sigurno nećete.

Sećate se Jelse? Da, malog gradića na otoku Hvaru. Neki malo sredovečniji ga se možda sećaju i iz prve ruke ako su tamo letovali. E, baš tamo sam bio ovog leta. Metar godina nisam išao na more, pa otišao sa slatkom mi ženicom ove godine malo tamo da se osolim.

More, sunce, kamen, četinari, čamci i brodovi, po koji hidroavion i turisti. Mnogo turista.

Jeste, fotkao sam svašta, ali ovaj post neće biti fotografije kakve ljudi obično pokazuju posle letovanja. Da, imam i takvih, snimanih po receptu “komad mora, stari grad“, ali ovaj put je priča mao drugačija. Draga i ja smo taj dan iznajmili bajseve da odemo do neke dalje plaže. Našli smo finu uvalu, ima nešto ljudi, ali daleko od toga da je gužva, fino mesto za opuštanje i uživanje kraj mora.

Videlo se da je gore neka naizgled napuštena građevina, a i meni se činilo da je tu negde onaj čuveni dečiji hotel koji su nekada klinci koji su tamo išli preko škole na letovanje opisivali pojačanim dozama superlativa. Onako, ponajviše iz radoznalosti uzeo sam aparat i krenuo gore.

Jeste, to je bio taj nekada predivni hotel koji već poodavno ne nosi taj epitet. Sada je ruina. Napuštena, opustošena, porazbijana ruina. Svrati tu ponekad poneko, ali uglavnom iz sasvim drugačijih razloga i ko ne pazi lako može ugaziti u tragove neke od tih poseta. Da ne pričam previše, pogledajte i sami.

Stepenište - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Velika terasa - [iõ] - Dejan Danailov © 2015.

Priča je tužna. Tokom onog rata su ga preplavile izbeglice, posle izbeglica su došli lopovi koji su odneli sve što se moglo odneti, posle lopova divljaci koji su ono što je ostalo slupali.

Tužan je i nastavak priče. Prvo su Hrvati pokušali da prodaju taj hotel, ali bez uređene vlasničke dokumentacije slabo se ko usudio da se ozbiljno interesuje za to. Nakon neke od etapa postjugoslovenskih pregovora hotel je formalno vraćen Srbiji, koja je urednim ugovorom ceo kompleks prodala Hrvatskom biznismenu koji godinama nakon kupovine svega ne može da sredi taj prostor jer zbog kretena koji vladaju Srbijom i Hrvatskom iako u tom vladanju baš nešo i ne briljiraju, čovek ne može ni da uknjiži to vlasništvo ni da dobije dozvole za otvaranje poslova. Naravno, Svaka slučajnost sa događanjima ovih dana u vezi granica i migranata je … neminovna.

Za slučaj da vas interesije, opširnije pogledajte na linkovima dole:

Slobodna Dalmacija (06.02.2009.) Tuga u uvali Zenčišće

B92.net (25.08.2009.) HR: Imovina srpskih firmi 700 mil.€

Dubrovački Vjasnik (14.01.2010.) Danko Končar za bivše beogradsko odmaralište na Hvaru još čeka vlasničku dokumentaciju: Umjesto 150 radnih mjesta devastirano odmaralište

Slobodna Dalmacija (07.03.2012.) Končar platio 6,25 milijuna eura za odmaralište u Jelsi, a ono propada

Danas (21.11.2012.) Omiljeno odmaralište Beograđana – prodato

Balkanist (27.08.2013.) Mračna strana hrvatskog turizma – Beogradsko dečije odmaralište. Ovaj link je deo podužek teksta o gorkim sudbinama čak dvadesetak hotela i odmarališta.

Urbex & EDC Croatia Facebook page (15.09.2015.) Beogradsko odmaralište / Belgrade resort, Jelsa. Link sa dosta fotografija iz objekta.

Jeste, nije baš neka priča za povratak na blog, ali možda ipak i jeste. Videćemo već …

Lisabon na točkovima

O, pa jesam li to ja nakon dvocifreno nedelja odlučio da svratim na sopstveni blog i dopišem ponešto. Ma neka sam, valja se i to ponekad 🙂

Ovaj put opet o Lisabonu. Bili tamo moja draga i ja proletos, već sam pisao kako smo leteli i kuda smo šetali, sad ću malo o snalaženju po gradskom prevozu.

Prva i najvažnija stvar, ako do Lisabona dolećete jeste da možda i ne morate da se cimate za transfer od aerodroma jer Lisabonski metro ide do aerodroma! Čim izađete sa aerodroma iz glavnog velikog cilindričnog staklenog hola, odmah tu pod crvenom okruglom nadstrešnicom su stepenice za silazak na modernim crtežima ukrašenu stanicu. Tu možete kupiti i drugu važnu stvar.

Druga važna stvar je Zapping karta. To je njihova višenamenska karta za prevoz koja važi u Metrou, tramvajima, (tramvajolikim) uspinjačama i autobusima po gradu, ali i u vozovima koji putuju do obližnjih gradića, tačnije u svim prevozima firme Carris. Zapping kartu kupujete i dopunjavate na automatima koji se nalaze na svakoj Metro stanici i još po negde po gradu. Prva kupovina je 6€ i za to dobijate kartu sa 5€ kredita, a kredite slobodno dopunjavate, a sama kartica traje godinu dana. Posebna pogodnost je što vam ova kartica omogućava prilično jeftiniju vožnju. Sat vremena vožnje metroom, koliko god presedanja da napravite je 1.25€, isto važi i za tramvaje (redovna cena jedne vožnje kartom kupljenom kod vozača je 3.60€), busevi su nešto sitno skuplji, a cena putovanja vozom zavisi od dužine putovanja. Korisno štivo za usput po gradu su mape linija koje imate na KlikOvde.

Mi smo po gradu uglavnom išli metroom, linija ima 4, zovu se po bojama, prilično su fino razgranate i idu dosta često. Skoro da nema šanse da neka vožnja potraje duže od sat vremena. Osim metroa, ono što mnogi turistički vodiči savetuju su i tramvaji, tačnije linije na kojima voze stari tramvaji, posebno tramvaj 28. Ovaj tramvaj jeste fina turistička ruta, prvo ide novim pa sve starijim delovima grada i penje se na brdo, loša strana je što je u njemu velika gužva u bilo koje doba dana i često se može desiti da na početnoj stanici morate da čekate da bi ste ušli u neki. Ne razmišljajte o tome da uskačete negde na sredini rute, pred stari centar, tu je uglavnom najpuniji.

Jedna od stvari koju nismo ni probali su otvreni turistički autobusi. Ima ih mnogo, svaki čas vidite da negde stoji po neki, posebno na značajnijim turističkim lokacijama, gde se bukvalni zaustave na par minuta da ljudi napraver par fotografija, a čim krenu odmah se tu parkira sledeći sa sledećom turom turista, opet na par minuta i tako ceo celcati dan.

Još jedna interesantna stvar koju nismo probali je turistička vožnja ulicama i vodom autobusom amfibijom. Nije da nas nije interesovalo, nego smo tek zadnji dan videli taj bus na ulici (vidi sliku dole). Ja sam mislio da je u pitanju običan bus koji je samo tako dekorisan pošto vozi pored vode, kad ono posle proverim i vidim da je stvarno amfibija. Pored svega ovoga, nameravali smo i da se provozamo iznajmljenim bajsevima malo po gradu, ali je Lisabon mnogo brdovit grad sa često prilično strmim ulicama, pa je vožnja bajsevima moguća samo pored reke gde je ravno, pa smo to propustili ovaj put.

Eto, ja se malo raspisao, nadam se da će vam biti korisno ovo ako budete obilazili ovaj lep grad. U nastavku, samo fotografije …

Toliko za ovaj put.

Sledeći put opet nešto iz Lisabona ili već nešto drugo, kad stignem.

Pozdrav svima i hvala za čituckanje 🙂

Avgustovski MobileKlicker rezime

Srećan početak septembra svima koji slave.

Ja evo odlučio da ponovo pokušam da kao redovnu ustalim mesečnu sitnu reprezentaciju džepnih instant foto kvadratića. Kao i uvek, klik na manje da se vide veće. Nadam se da će vam se svideti