Sy, the photo guy …

Jebote, sve neke tužne vesti ovih dana. Jutros, tek što sam uključio radio, čujem za Robina Vilijamsa. Baš mi nije način da počnem dan.

Kakav je to glumac i zabavljač bio, a onda ispliva surova istina da se godinama, bolje reći decenijama borio sa depresijom i raznim zavisnostima. Kako je to čudno. Ima taj kontrast između opšteg imidža i privatnog lica, nekih surovih koincidencija sa pričom jednog od njegovih filmskih likova. Jednog manje poznatog od velikih zabavnih likova. Jednog originalnog perfekcioniste kojeg bezdušno okruženje izvrne u psihopatu.

Sy, the photo guy …

One Hour Photo je film koji većina obožavalaca Robina Vilijamsa ne pamti ili uopšte ne znaju za njega. Ne znaju jer film nije vesela komedija, već drama, ozbiljna psiho drama, skoro pa triler, skoro pa horor, a u stvari da budemo iskreni i nije neki posebno značajan film. Ali Robina to nije omelo da i u takvom okruženju pokaže svoj talenat, kao Simor Periš (Seymour Parrish), skromni, povučeni perfekcionista, glavni operater printerista na foto odeljenju lokalnog džinovskog megamarketa. Stručan i dosledan i ponosan na to i željan bar nekog priznanja za svoj trud i veštinu, ali avaj, zašrafljen u mašinu u kojoj se vrednuju jedino “brzo” i “jeftino”, gde većina njegovih brojnih mušterija ne vidi ni njega ni kvalitet koji postiže. Kroz film gledamo kako Simor, prvo polako, a potom sve jače tone u mentalni ponor, pogotovo kada se na celu tu lomaču njegove jadne duše prolije fiksacija jednom mladom ženom i njenom porodicom. To poniranje kroz film obeležavaju i morbidne i bolne i mučne scene Simorovih košmara.

SyThePhotoGuy - One Hour Photo @ IMDB.com

Na samom kraju priče Simor biva otpušten i kompletno puca i srlja u maltretiranje i pretnje nožekanjom i skoro pa čudom kraj filma nije krvavi pir. Nije ovo baš film za ove dane.

Robin nije pukao kao Simor. On je pukao unutra, u sebi i ostavio nam sebe kakvog smo ga videli u filmovima koji su nas neizmerno zabavljali i ponečemu učili i dilemu šta li ga je oteralo u samoubistvo. On se nije borio sa nepriznavanjem sebe i svojih kvaliteta, čak na protiv, ali njega su gonili neki drugi demoni. Na žalost, uspeli su da ga oteraju …

R.I.P. captain, my captain, my genie, my fisher king …

Trefik foto

Nekako ovih dana, tužnim povodom, u sećanje su mi svratiti inserti od pre dvadesetak godina. Tih dana smo par drugara i ja, na povratku iz pozorišta, stajali na onoj stanici kada se busevi popnu sa auto puta u “O-brigada” i čekali da neki auto prođe na crveno. Na tom semaforu koji je samo za zebru, na stubu ko za semafor stajala je velika limena kutija sa dva staklima pokrivena otvora sa strane prema ulici. Jedan za objektiv, jedan za fleš. Svaki put kada se neki auto u poznim satima zaleti kroz crveno, mi bi smo na trotoaru stali u neku pozu i čekali fleš. I tako svaki put kada smo stajali tamo, ostavljali smo šaljive pozdrave ekipi koja je razvijala te filmove. Verovano je bar nekome to tada tamo bilo smešno.

Nešto godinica pre toga, dok sam radio u jednoj (sada već bivšoj) foto radnji sa tradicijom, slušao sam priče o ljudima koji su te aparate montirali i održavali i kako su, takođe u neko gluvo doba kad je zora bliža od ponoći, proveravajući servisirane aparate prolazili kroz crveno velikim karavanom sa otvorenim gepekom iz koga su mahali svi koji nisu vozili. Bilo je tu i obećanja da će nekada doneti taj snimak da ga vidimo, ali tu zabavu sam ipak propustio.

Zabava koju (ohoho kasnije) nisam propustio je ona celonarodna zabava kada je nekako na mrežu dospeo poprilično detaljan snimak seksa pored kola na parkingu iza Beogradske Arene. U glavnim ulogama su bili jedan tamni auto ne sećam se koje marke, jedna fina, fino vaspitana devojka i jedan tip koji je nekima bio baraba, nekima heroj, ali tako to biva. Bilo tih dana baš veselja po netu.

Od prilike u isto vreme, počele su da kolaju mrežama ozbiljno manje vesele priče kako su ljudima na kućnu adresu stizale kazne jer ih je neka kamera navatala da su par metara vozili žutom trakom, a i mediji su bili puni priča o tome kako su savremene te nove kamere, da nema šanse da ne pročitaju registracije i ka svi oni sprekevi i folije za preko registracija koje pojedinci oglašavaju kao siguran metod da kamere ne mogu da ih pročitaju.

Još docnije toga, bre neke dve nedelje, dešava se tužni povod sa početka teksta, surovo ozbiljniji od svega gore napisanog. Na Brankovom mostu je ubijen čovek. Stao mu je auto na mostu, on je izašao da proba nešto da uradi, neko ga je udario kolima i ubio i pobegao. Možda bi se o ovome već u početku više pričalo da se nije desio onau užas sa malom Tijanom, ali mediji danas ovde izgleda nemaju kapacitet praćenja dve velike tragedije istovremeno. Tek tiha, ali bolna priča o ocu koji stoji na mostu u znak protesta protiv prećutanog zločina počela je da budi ljude. Juče, u subotu, 10. avgusta, na Brankovom mostu, kraj mesta zločina se okupio protest protiv službenog prećutkivanja ovog ubistva.

Protest na Brankovom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Nije mi namera da Policiju učim kako da rade svoj posao, samo ne mogu da se otmem utisku da je ovo što se dešava na ivici sprdnje sa javnim mnjenjem. Pritisak javnosti doveo je do toga da se u javnosti pojave snimci sa kamera na kojima se ne vidi ništa što bi bilo kome razumnom bilo šta razumljivo govorilo. Daleko daleko od detalisanja bezobraznog snimka iz trećeg pasusa iznad slike, daleko od snimaka sa kojih se vide registracije vozila na ivici žute trake. Daleko i od zdravog razuma, dodao bih ja svojim rečima. Možda grešim, ali objavljivanje ovakvog snimka meni više liči na podmetanje narodu izmontirane farse, isfabrikovanog izgovora, nego na smislenu reakciju. Voleo bih da grešim i da sve to nije farsa koja služi da se zamuti voda dok prođu neki dani i dok većina ne zaboravi. Ima ko nikad neće zaboraviti, ali surova je istina da većina hoće. Voleo bih da sam u zabludi, ali …

Nadam se da se na ovome neće završiti.

.

 

Šestomesečni MobileKlicker rezime

I tako opet ja nešto što sam nameravao da kačim mesečno, nisam kačio mesecima, pa onda kačim ovako dugoročnije. Bilo kako bilo, evo odabranih klikova sa onog „džepnog” blogčića.

Klik na male da vidite veće. Dobrodošli :)

.

Ormari i ključevi #shadow #keys I neka joj je slava i hvala za svetlo u tami #lightbulb

Lampe i lampioni #light #lamps Zastavice i lampioni #BelgradeDesignDistrict

Neka moderna arhitektura, #falkensteiner na Novom Beogradu. Kamene ruke #hands #statue #stone

Veeeeeeeeliki zeka #big #bunny Svi ti ulazi što su inače u mraku, umeju nekad da budu na kratko osvetljeni, pa ja slučajno baš tada prođem i …

Beograd na vodi Urbano rastinje #grass #wires

Sa ključem u rukama #hands #keys Drž da nabijem

Tri prozora nad stepeništem #windows #stairs Staro stepenište #stairs

Balkončić u poluraspadu #balcony #decay Golubi #birds #pigeons #wires #sky

Tri čaše i sjaj #glass. #wedding @falkensteinerbelgrade Malo se fotkamo u krivim ogledalima, pa smo sve kao mršavi :) #mirror #selfie #park #tašmajdan

Arhitektura i tekstura #building Ulica u senci i refleksijama velikih staklenih prozora

Lisabinski kornet buket #flowers #icecream #lisbon #lisboa Neka tamo svetla na Lisabonskom aerodromu #lisabone #lisboa #airport

Klima iglo iznutra, sa senkama na patosu #shadow Sunce piči ko besno, odbija se o staklena vrata, pravi svašta po pločniku #shadow #reflection

Urbani umreženi suton #dusk #sunset #city #downtown Jutarnja crvena apstrakcija

Urbani inserti iz Čavketovog prolaza Crveni trio iz izloga #shopwindow #upsidedown

Urbano uokvireni oblaci #sky #clouds #buildings #silhouette Dorćol #street #tram #tracks #belgrade

Vikend na pedale #bicikl #bicycle Prvi avgust u Beogradu #puddle #leaf #reflection

.

To bi bio neki probrani izbior, ostale i nove pogledajte na MobileKlicker Tumbleru ili ako vam je lakše, direktno na Instagramu.

Dobrodošli i hvala na poseti :)

 

Oženjen čovek

I tako, prođoše cela celcata tri meseca od svečanog dana, došlo vreme da se i ja malo vratim na blog. Nije da se nije svašta izdešavalo u međuvremenu. O, jeste i to se baš svašta izdešavalo. Baš.

Velike su to sve promene, koliko god da se spolja možda čini da nisu. Jesu. OK, malo je haos jer mi je paralelnom montažom u život utrčalo jurcanje za novim poslom i redovnije nego ikad obilaženje nekih ordinacija. Ne, naravno da neću dalje da nabrajam, to bi bilo previše. Previše bi trajalo, a nešto mi se čini da vama koji to znate ne treba ponavljati, baš kao što ni vama drugima ne vredi govoriti. Dovoljno će vam možda biti da kažem da sam za prvih sedam dana braka bacio više svojih starih stvari, nego u prethodnih sedam godina. OK, ovo dosta govori i o meni kakav sam i kakav sam bio.

Svadbica je inače prošla fantastično! Posrećilo nam se pa smo našli prostor u Falkenštajneru na Novom Beogradu. Odlično organizovana ekipa, odlična usluga i baš lep prostpor. Sviđa mi se i što smo uspeli da se sa njima i lepo dogovorimo o fotografisanju. Ozbiljan su oni hotel i ne bi se mi zajebali ni da smo radili sa njihovim fotografom, ali smo hteli drugačije. Sa strane Hotela stavljen nam je samo jedan (realno fer) uslov, može bilo koji drugi fotograf, ali bez prodaje fotografija u prostorijama Hotela, što je nama bilo sasvim OK. Naša organizacija je bila mnogo fotoaparata i da može da fotka ko šta i koga hoće. Čak smo i dečici davali kompakte da se igraju okolo. Ovo je naravno moguće pošto su nam familije fotografski umereno do znatno pismene, kum mi je ozbiljan foto reporter, slatka mi ženica je odličan fotograf, a i ja umem da se snađem pomalo sa fotoaparatom. Da rezimiram, po merilima ozbiljnih fotografa, neki od snimaka sa venčanja su totalni krševi, tehnički prosek takođe nije zavidno visok, ali sve fotke su spontane, prirodne, žive. Pogotovo kad se nađu probrane na gomili. Uopšte nismo pogrešili što smo to tako uradili.

I eto, raspisao je ja, ko da dugo nisam. A u stvari i nisam. Nekako se ipak prijatrnije osećam kad pričam fotografijama, zato evo par mojeručnih inserata svečanog dana … od pre ravno tri meseca … nekim manje više opuštenim redosledom …

.

Slatkiši - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladoženja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje kume - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje kume - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Da te vidim ... - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Šminkanje mlade - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladina frizura - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mladina frizura - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Roditelji - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Mama i tast - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Široki #selfie u ambijentu - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Važan poziv - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Za trpezom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Game time - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Fotografi - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Foto sešn - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

U liftu - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Pozdrav sa terase - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Jutarnji portret Maje sa narandžastim šalom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Jutarnji portret Maje sa narandžastim šalom - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Za kraj, potrudiću se da sledeći post bude skorije, ne opet kroz 3 meseca :)

.

Prljavo doba

Kamerades su ekipa fotografa koji se trude da svoj posao rade drugačije, da se odupru šablonima koji su nastali prema suvoparnim očekivanjima urednika koji nisu umeli bolje. Koliko je to drugačije bolje, zavisi da li ste ljubitelj fotografije ili urednik iz prve rečenice.

U četvrtak su u Kulturnom centru Grad, dole kraj Save, predstavili svoje štampano ostvarenje, knjigu “Dirty Season”. Taj naziv knjiga je dobila po seriji njihovih surovo upečatljivih fotografija nastalih tokom predizbornih kampanja kada se političari šminkajuobećanjima o promenama, nebi li  nekako došli na mesto odakle biraju šta će se promeniti, a šta nikako ne. Naravno knjiga, mislim monografija, sadrži i još neke fotografije.

Na promociji bilo zaista veleso, okupilo se mnogo nasmejanih lica i hladnog piva i vina, a sama Kamerades ekipa je špartala okolo sa srebrnim markerima okolo i opuštelo delila autograme na koricama knjige koja je mogla odmah tu i da se kupi. Divota …

.

Kamerades i ekipa - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Potpisivanja - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Širi total izgo - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Bowring rolling - [iõ] - Dejan Danailov © 2014

.

Ljudi i telefoni - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

.

IPTC informacije i Facebook

FileInfoIPTC je nešto kao EXIF, o kojem sam već pisao, samo malo drugačije. Kad sam pisao o EXIF-u pominjao sam kako se razni sajtovi odnose prema informacijama koje su, uz samu fotografiju, snimljene u isti fajl. Razlika je u tome što se u EXIF-u nalaze manje više tehničke informacije o samoj fotografiji, dok IPTC sadrži informacije o samom sadržaju.

Flešbek intermeco …

Za razliku od EXIF-a, koji se nekako nastao uporedo sa modernim razvojem digitalne fotografije, prvi koraci u nastajanju IPTC standarda su skoro 20-ak godina stariji. IPTC je skraćenica za International Press Telecommunications Council, organizaciju nekoliko velikih svetskih novinskih agencija, koja formira i unapređuje neke standarde poslovanja i komunikacije unutar branše. Jedan od standarda koji su formirali je i IPTC Information Interchange Model, set dodatnih informacija, namenjen između ostalog i fotografijama. U sklopu tog standarda se u isti fajl sa fotografijom, kao metadata, mogu snimiti i veoma detaljni podaci o autoru i kontaktiranju istog, opisu sadržaja, lokaciji i događaju na koje se fotografija odnosi i još mnoge druge korisne informacije

… i kakve veze sada sa ovim ima Facebook?

Već sam pominjao da se odnos prema fotografijama na Facebooku uglavnom svodi na brisanje svih dodatnih informacija koje su u fajlu snimljene, međutim, neke od njih i koristi. Konkretno, neke IPTC informacije, ukoliko postoje, bivaju automatski postavljene u opis fotografije. Te neke informacije su naziv, opis i napomena o kopirajtu, ili u originalu: “Title”, “Description” i “Copyright Notice”. Ovo može biti korisno fotografima čije fotografije redovno završavaju na Facebook stranama njihovih klijenata ili prijatelja, koji sa svoje strane nisu baš uvek revnosni u navođenju imena autora. Na ovaj način, te informacije će uvek biti deo fajla fotografije. Međutim …

Ipak nije sve tako jednostavno. IPTC set informacija se pojavljuje samo kada se fotografije kače u neki facebook album, ali ne i kada se fotografije kače direktno na zid. Jeste malo zbunjujuće, ne razumem zašto su to baš tako odlučili, ali za sada je tako. Jeste, oni tamo svako malo nešto menjaju, možda će i ovo, samo niko ne zna da li će i kada će. Takođe, onaj koji kači fotografije, ove informacije se iz Facebookovog opisa fotografije može ručno izbrisati, ali teško da to može uraditi slučajno.

U svakom slučaju, ja svim fotografija iskreno savetujem da u sklopu obrade fotografija urade i uredno popunjavanje ovih dodatnih informacija koje će biti snimljene sa fotografijom. Opcje ubacivanja u fajl ovih informacija se mogu naći u mnogim programima za obradu fotografija. Za dva najčešća slučaja, IPTC se može uneti:

• U Fotošopu, u File meniju, komanda File Info će otvoriti veoma bogat dijalog boks za pregled, ali i za unošenje mnogih dodatnih podataka. Za slučaj da vas intereduje, veoma detaljna objašnjenja o IPTC standardu i FileInfo meniju imate ovde

• U ACDSee-ju, kada je program u Edit modu, iz View menija opcijom Properties otvorićete na desnoj strani panel i kojem se mogu popuniti IPTC polja.

Najvažnije od tri navedena polja je Copyright Notice u koji bi trebalo da unesete vaše ime kao autora, i po mogućnosti i adresu vašeg sajta, galerije, bloga ili slično. I naravno, kada šaljete fotografije nekome ko će ih verovatno kačiti na Facebook, zamolite ih da ih nakači u neki album, ne direktno na zid.

I da se razumemo, niko ovim popunjavanjem  neće dodatno zaštititi svoje fotografije od namerne krađe, ali imate jedan argument više protiv onih koji rado seru kako bi rado potpisali autora, ali nisu uspeli da nađu ime i kontakt jer ih na Facebooku nema. Ima ih, ako ih autor na vreme unese i snimi u fajl.

Požar s druge strane Dunava

Tek što sam stigao kući i krenuo da razmišljam šta bih da jedem, bacim onako pogled kroz prozor i vidim neki dim, izgleda kao da je tu odmah preko Dunava. U načelu nije redak prizor, ali ovaj je izgledao nekako zlokobnije. Pogledam malo bolje, vidi se da su počeli i plamenovi da se dižu. Šta drugo neko škljoc s prozora, pa još jedan, pa još jedan. Sve vreme, kako se smrkavalo, požar je postajao sve jači.

.

Požar s druge strane Dunava - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Sada već izgleda da se smiruje, nekoliko vatrogasnih kamiona se videlo da prelaze “Pančevac”. Još uvek ne znam tačno šta je gorelo.

.

Dodatak:

Nakon učtivog pitanja, fotografija uredno potpisana (hvala im na ovome) objavljena na vestima B92.

.

Jubilarna deseta Putospektiva …

I ove subote na kraju meseca, dole u Rexu, bila Putospektiva. Ovaj put nešto kraća i brža, samo dve umesto tri priče.
Prvo je gospođa Snežana pričala o planinarenju po Srbiji i bližoj okolini. Interesantna priča, samo sam ja imao problem sa njenim glasom. Ima tako tih nekih glasova koji me lagano uspavljuju, a gospođa Snežana ima baš takav glas, pa sam se na momente malo borio za koncentraciju. Posle nje je o Irskoj pričao Uroš. Njega smo već slušali u priči o Černobilju. Priča iz Irske nije bila baš toliko dramatična, ali i nije da nije. U svakom slučaju bila je prilično vesela.

.

Putospektiva deseta - Tamara - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Putospektiva deseta - Snežana - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Putospektiva deseta - Tamara - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Putospektiva deseta - Tamara - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Putospektiva deseta - Uroš - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

.

Tamarine fotografije su ovaj put u većini zbog rođendana :)

.

Kroz rupicu …

Nije ni tajna ni novina da fotografi, kad se sastaju, često počnu da pričaju u nekim, za ostali deo sveta čudnim šiframa. Slično kao auto zaluđenici, samo što su oni malo češće barataju brojnim troslovnim skraćenicama, a fotografi brojevima i imenima. Oduvek je tako, volimo mi ponekad da se nadmećemo u znanju, a ako se ima onda i u imanju. Super umeju da budu takvi momenti, mnogo novih stvari može da se čuje, ponešto i da se nauči, a vreme tako provedeno se broji u dobar provod.

Međutim ponekad se u ekipi pojave i neke nove, drugačije priče i jedna takva prilično posebna priča je sinoć krunisana izložbom. Ova priča Lazara Lekovića je posebna po fotoaparatima kojima su fotografije snimane. Evo ih ovde poređani.

Lazarovi limeni - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Jeste, dobro vidite. Limenke i limene kutije, posebno obrađene da mogu da se otvore i  bezbedno zatvore i sve imaju po jednu malu malenu ripicu sa strane. Ovo su pinhole kamere i to najprostije moguće. Pinhol fotografija je fotografija bez objektiva, svetlo se na fotoosetljivu površinu projektuje kroz malu rupicu. Romantično je sve to nekako, omogućava ljudima da sami stvaraju i kamere i fotografije i internet je pun uputstava kako sami da ih napravite. U novije vreme postoje i za digitalne fotoaparate poklopci sa precizno laserski izbušenim minijaturnim rupicama. Sve ovo je suviše komplikovano u odnosu na Lazarove limenke.

Motivi na fotografijama su različiti i malo iznenađujuće ima i ljudi. Čudno je jer nije lako tako dugo pozirati za ovakve fotografije, ekspozicije traju neuporedivo duže malenih razlomaka sekunde. Na sve to, kadriranje ne postoji kao neka realna opcija već samo kao neko od prilike postavljanje limenke, rupicom prema nečemu što se fotografiše. Rezultati su naravno potpuno fantastični, na prvom mestu neke neverovatne perspektive nastale krivinom foto papira na kojem se snima.

Lazar i drugari - [iõ] - Dejan Danailov © 2014.

Izložba se zove Retro i otvorena je u galeriji Eurocentra u centru Beograda. Najiskrenija preporuka da svratite i pogledate. Ove stvari se jako retko viđaju danas.

.

Zaboravite „Purple Rules”, Mađari idu korak dalje …

NoPhotoHungary„Purple Rules” su pravila fotografisanja na Princovim koncertima. Najkraće rečeno, od fotografisanja na njegovim koncertima dopušteno je samo jedno veliko ništa, pominjao sam te stvari na onom predavanju na Blogomaniji, na samom kraju priče. Međutim, može se desiti da ta drastična pravila i nisu tako drastična, ako se uzme u obzir jedna nova vest iz susedne nam Mađarske.

Ima jedna stara izreka, da se za nešto gde svega ima kaže da tu još samo fali „Pop s bradom i mađar s motkom”. Još kao klinac sam to prvi put čuo i ništa naravno nisam shvatio, osim što nisam znao da negde ima neki pop da nema bradu, a pošto se radnja tog dela mog života dešava u Rumi, bilo je i mađara. Njih ne pamtim da su baš bili s motkama. Sa raznim alatkama za pravljenje i popravku svega, da ponekad, s motkama ne. Ne, stvarno, lično nemam ništa protiv naših severnih komšija, ali neke vesti odande mi deluju kao da je neko uzeo motku … mislim uzeo nekome, pa sad tome nekome fali neka motka … nema veze, nije to tema.

Setih se ove izreke kad se ovih dana internetom proširila priča da mađari totalno zabranjuju fotkanje na ulici. U stvari, ne zabranjuju oni to baš skroz, kažu može, samo ako pitaš sve koji ti se dese u kadru da li možeš i ako ti svi kažu da možeš, onda možeš. Inače ne smeš. Nešto slično kao ovi naši sa PayPalom, što kažu da može, ali samo ako oni tamo krenu i u dinarima da rade. Nadmeni način da se kaže „Ma ne dolazite u obzir! Ćao, zdravo!”

Prva reakcija na ovo je naravno neverica, jer je ipak teško poverovati da će neki ozniljni ljudi jedne takve države povući tako drastičan potez. Jako drastičan po mom skromnom mišljenju. Priča uopšte nije naivna. Već godinama se povremeno desi da negde neki fotograf bude smaran, bilo je i u Beogradu svakakvih priča o fotografima i Kalemegdanu, ali ovako veliki korak do sada niko nije pokušao. Naravno da su se odmah mnogi pobunili, fotografi najviše. Nisu bez srgumenata. Zar da se u domovini jednog Roberta Kape (za slučaj da niste znali, jeste bio baš mađar) počne zabranjivati fotografisanje? Nečuveno!

Pominju se u celoj toj priči i nova pravila da ne smeju da se fotografišu uniformisana lica na zadatku, što već znamo kako izgleda i uvode pravila o obaveznom sakrivanju lica na fotografijama. Ima i interesantnih, veoma kritičkih, advokatskih komentara o tome koliko je ovakav zakon moguć u praksi, kada ima i sudija koje još nisu na čisto kako da ga primenjuju. Takođe nije baš najjasnije da li postoje bilo kakve razlike u tretiranju fotografisanja fotoaparatima i mobilnim telefonima, ni kako se tretiraju video snimci. Veoma zamršeno.

Nije na odmet zanemariti i pare u celoj priči. Neki mađarski gradovi su tradicionalne turističke destinacije i ovakvi zakoni bi mogli da zaustave ozbiljan deo turističkih prihoda, a sigurno ima kome se to nikako neće svideti. Ostaje da se vidi kako će ova stvar ići u praksi. Svašta je moguće. Moguće je da glasno krenu da se  bune i fotografi i fotografisani, samo se nadam da u tom glasnom „dijalogu” ne krenu i motke, one iz drugog pasusa da sevaju, to zaista ne želim. Takođe, bojim se i da pomislim koliko bi, na primer komplikacija u takvom okruženju imali ovo šestorto iz Stand Your Ground projekta u sklopu Londonskog festivala ulične fotografije 2001.

Još na ovu temu možete pričitati i na sledećim linkovima:

TheGuardian – Hungary law requires photographers to ask permission to take pictures

PhotographyBlog – Did Hungary Just Kill Photojournalism?

PetaPixel – Taking Photos Without Permission is Now Illegal in Hungary, Photographers Outraged

Fstopper – Hungarian Law Requires You to Ask Permission Prior to Photographing

Cahayabox – Putujete u Mađarsku? Upozoravamo vas! Ostavite fotoaparat kod kuće!

.


Arhive …

Linkovi …

Mesto gde ja kupujem foto opremu:
• Axelfoto

Kolekcija značajnijih fotografskih linkova i novosti:
• Lensfler / Alltop

Jako dobar forum delom posvećen i fotografiji
• Dizajnzona

Flickr …

Dejan Danailov. Get yours at bighugelabs.com

Twitter …

BlogLovin …

Follow on Bloglovin

Gravatar …


Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 107 other followers